Aunties Aubreys excursion beyond the call of duty

Koscata plavusa cudnog akcenta docekala ga je na recepciji.Bila je izuzetno visoka,mrsava i licila je na onu savrseno racionalnu

Tarantinovu junakinju koja nije posedovala milosti,sazaljenja i oprostenja.``Revenge is a dish best served cold.``pomisli on ne odvojivsi pogled sa njenog lica. Oci su mu bile crvene zbog manjka sna i jednog grama Québec Gold-a kog je uspeo da smota par minuta ranije,bio je neobrijan -jednom recju delovao je zapusteno i nije ulivao poverenje.

``Reci mi,da li postoji neki restoran u blizini?Umirem od gladi.``

``U ovo doba noci sve je zatvoreno.``

``Jebiga.A pojeo bih konja.Nema veze.Imate sigurno neki automat sa cokoladicama?``

``Ne.``rece ona i zamisli se.A onda dodade :

``Slusaj,iako je protiv svakog pravila,mogu da ti izvucem dva-tri tosta i nesto butera od kikirikija.Ali to ostaje izmedju mene i tebe.``

``Ti si andjeo milosti.`` rece Tristan podsmesljivo. ``Necu reci ni reci.`` dodade namignuvsi.

``Ja sam Tristan.``

``Znam.Upravo si mi pokazao vozacku.`` rece ona isplazivsi jezik.

Caskao je jos neko vreme sa Annie a onda odteturao do sobe.

Otvorivsi vrata sobe Tristan nije mogao da razazna da li ga je to zapahnuo miris macje mokrace i dima ili se ipak radilo o necem drugom.

``Za cetrdeset dolara i bolje nego sto sam ocekivao.`` pomislo je srucivsi se na krevet.Lezeci na ledjima,sa rukama ispod glave,razmisljao je o zivotu.O zivotu generalno.Bilan je bio sledeci:

zavrsen univerzitet,bez posla,bez devojke,dva brata i jedna sestra koje nikada nije upoznao i koji zive na drugom kraju sveta...

Na papiru sve to i nije delovalo toliko lose no stvari uglavnom uvek mnogo bolje deluju na papiru.Razmisljajuci o zivotu Tristan utonu u san.

Te veceri,po prvi put,uspeo je da zaspi ne pomislivsi na Maude.Po nemirnim snovima,iz ko zna kog razloga,muvala se koscata plavusa cudnog akcenta.

Iz sna me trgla zvonjava telefona.S`mukom otvorih oci.

``Oui?``

``Oui alloooooooo? Hahahahaha!``

``Milose stoko!`` nasmejah se.

``Eeeeeee, sta radis?``

``Spa-va-la sam.`` rekoh trudeci se da naglasivsi svaki slog probudim kod njega osecaj krivice.

``E sad vise ne spavas.Kao u stara dobra vremena!``

``Mmmm da.``

``Kako si?``

``Usrano.Na poslu je sranje,big time sranje,Mat jos uvek ne zna za podstanara jer ja ni sama ne znam sta mi je ciniti...``

``Cekaj...`` prekinu me on. ``Podstanar kao u : ``Dear, I`m...``

``Bas tako.``prekinuh ga.

``Ti bas normalna nisi.Stakorko!Jel`te nisu ucili u skoli,ako nista drugo, da racunas plodne dane? Znas ona stara metoda koja u 90% slucajeva ne radi u kojoj brojis 14 dana od menstruacije...``

``E, ne seri.Ne treba mi guilt trip.``

``On ne zna?``

``Ti si prvi...``

``Jebiga mala...``

``Ma nije tragicno bre.Ovo bi trebao da bude srecan dogadjaj.Valjda.Neplaniran doduse.``

``I sta ces uraditi?``

``Zar se pitanje uopste postavlja?``

``U tvom slucaju,ne...``

``Kako si ti?``

``Dobro sam.Ona jos uvek sedi na dve stolice : vidjamo se a jos uvek je sa njim.Toliko o njoj.Renoviramo kucu.Majstora na sve strane.``

``Gubis vreme.``

``Mozda...``

``Veruj mi...``

Pricali smo jos neko vreme o nekim nevaznim stvarima.Uspeo je cak da me nasmeje dva puta sto je u poslednje vreme pravi podvig.

Spustivsi slusalicu osetih neku neopisivu tugu.

``Jebeni hormoni.`` pomislih. ``Jebeni,jebeni hormoni.``