...
Danas,iz cista mira,nicim izazvano,setih se leta `00.Okvirno,sitaucija se nije razlikovala mnogo od ove danas.Onaj osecaj da ce sve uvek i nepogresivo doci na svoje mesto bez obzira na to sta ja cinila je nestao u nepovrat mozda bas tog leta.
Radila sam kao barmaid u Le Temple u to vreme,zivela u studentskom domu,deleci stan sa Audrey,maminom i tatinom kcerkicom koja ,iako je bila mojih godina, nije imala nikakvog zivotnog iskustva.Oni su mislili za nju,kupovali za nju.Verujem da su joj jedva dopustli da dise.Onako samostalno,na svoju ruku.Veceri sam provodila sa Erw i Nico-m, dva tipa iz Marseille-a.Kad bih radila oni bi mi pravili drustvo gledajuci da pijani i uporni ne postanu previse uporni...Kad ne bih radila,gledala sam da njih dvojica ne budu previse pijani i uporni.Vrteli smo Sinsemillia-u do besvesti,oni ispijajuci vino,ja ispijajuci ono pivo sa ukusom limuna koje posle tog leta vise nikada nisam mogla da popijem.Osecaj krivice koji me proganjao od odlaska od kuce pocinjao je da gubi na intenzitetu.Majka je svracala s vremena na vreme,uvek donosivsi hranu.``Poledaj kako si smrsala,jedes li ti nesto?`` govorila je a onda otvorivsi frizider i videvsi prazne police samo uzdahnula.
Brat je dolazio cesce.U to vreme cinilo mi se da nikada nismo bili blizi.Znali smo da sednemo na stepenice i da pricamo do dugo u noc.O svemu.Mislim da sam mu spomenula i kako Nico pocinje da okupira moje misli sve vise i vise.Nije rekao nista znajuci da ce se on krajem leta vratiti u Francusku.Sem toga simpaticniji mu je bio Renaud,koji je ziveo u zgradi preko puta moje.Svirao je gitaru,bavio se amaterski glumom,slikao...i s vremena na vreme spavao pod mojim prozorom.Audrey mi se besomucno rugala zbog toga.I ne samo ona.
I ne znam zasto mi je bas danas pao na pamet taj period mog zivota.Mozda zato sto mi nedostaje ta bezbriznost,taj osecaj da ce sve,bez obzira sta ja cinila,doci na svoje mesto....
Pošalji komentar
Komentara:
U to vreme nisam ni bila svesna da sam srecna.Danas,gledajuci unazad shvatam da sam bila.Mozda cu za desetak godina,ledejuci unazad o ovim godinama govoriti kao o onim najlepsim,presudnim...Ko ce ga znati.
Vreme ce reci.Ono ce nam i suditi.
))
Drvo,bas samo sinoc pricali o tome dragi&neophodni i moja malenkost.Bez obzira koliko se gadnih i sad stavljam akcenat na gadnih,stvari izdesavalo,uvek sam nasla snage da se borim i kezem sebi da ce biti bolje.I bude bolje.U prvom trenutku sve izgleda kao planina.Kad pogledas unazad nekadasnja planina ostaje tek brdasce.Kao sto poglavica rece,sto vise starimo to su i brige vece.
Nekada sam imala velike planove,zelela damenjam svet misleci da drugacije ne bih bila srecna.Danas mi se cini da je taj ``mali zivot`` od kog sam toliko bezala ipak definicija srece.Tako mali,tako jednostavan...a tako neuhvatljiv i tezak.