Bio je to letnji dan, još jedan u nizu. Ni po čemu drugačiji od ostalih. Dobro, bio je vikend, mada kao i svi drugi vikendi tog leta. Pošto smo živeli u gradu koji je bio dosta blizu sela u kome su živeli baba i deda, u mojoj porodici je postojalo pravilo da vikendom idemo na selo. Tamo sam imao rodjake, koji su bili malo stariji od mene, ali posve drugačiji, tako da sam i voleo da idem kod njih.
Iako nismo živeli puno daleko jedni od drugih razlikovali smo se dosta. Ja sam bio pravo gradsko dete, znao sam tačno kako moram da se ponašam, kako da ručam, da se zahvalim, da zamolim za nešto. Za razliku od mene rodjaci su bili dosta slobodniji. Nisi preterano marili da li će nešto tražiti tako što će zamoliti za to, ili što će jednostavno reći "daj mi to". Na to nisu obraćali pažnju.
Ja sam bio dosta mirniji, i njima je to bilo veoma interesanto, kao i meni to što ono nisu. Stalno su mi se smejali jer ja ništa nisam hteo da radim bez prethodne dozvole i što sam bio prilično smotaniji od njih. Uporno su pokušavali da me iskvare svojim forama. Nisam bio upoznat sa puno stvari koje su oni znali, pa su tako mogli lako, na kvaran način da me prevare. Često su me učili da recitujem pesme, prilično neprimerenog sadržaja. Ja naravno nisam znao polovinu tih reči, pa sam tako naivan išao da se hvalim svima.
Jednom sam kod njih ostao sam na nekoliko dana, bez roditelja. Bilo me je teško pridobiti na to, jer sam bio jedinac koji se nikad nije odvajao od kuće. Sreća pa su svi znali koliko sam razmažen, pa su udovoljavali svim mojim zahtevima. Za mene se tačno znalo šta ne volim da jedem. Zapravo mislim da su znali samo šta volim, jer je taj spisak bio mnogo kraći. Znali su da volim da spavam duže, da ne mogu da spavam u hladnom... I još mnogo sitnica.
Za to vreme koje sam proveo kod njih rodjaci su me naučili mnogo raznih stvari. Meni interesantnih jer do tada nisam imao priliku da ih čujem, ni da radim. Kao što sam već rekao učili su me raznim bezobraznim pesmicama, koje sam ja sa ponosom recitovao kod babe u kući pred komšilukom, kojem je to sve bilo jako zabavno. Svi su se smejali, ja sam bio u centru pažnje tako da sam mislio da je to nešto mnogo fino i dobro.
Kada sam se vratio kući, imao sam potrebu da stečeno znanje prezentujem i drugom dedi. On je bio drugačiji od onog sa sela. On me je vodio da gledam predsatve, na koncerte, šetnje, igrališta. Bio je pravi gospodin koji je bio naviknut na gradski život i imao sasvim druge manire od dede koji je živeo na selu. Ja sam samo znao da je on malo strožiji. Kada je došao kod nas ja sam mu odlučio izložiti sve naučeno:
-Deda, deda, hoćeš li da čuješ šta sam sve naučio. - Sa vrata sam skočio na njega. Mama me nije čula jer nije bila sa mnom u hodniku, tako da nije znala šta je čeka.
- Hajde da vidi deda šta si to naučio dok nisi bio ovde. - Rekao je deda, željno iščekujući neku pesmicu J.J. Zmaja ili već neku drugu dečiju pesmicu.
A ja sam kao iz topa počeo da recitujem:
-Peče pekar zemičke, 'vata žene.....
Ostatak možete da pretpostavite, mene je sada tek sramota da to ponovim.
Deda je samo pocrveneo i seo. Mama je počela da se dere na mene, a ja nisam imao pojma šta sam zgrešio. Ali da se ispravim požurio sam sa novim fazonom:
-Deda, deda, digni ruke!!!
Deda ih, jadan podiže, ne očekujući ništa spektalarno.
-E, sad ako ih spustiš, peder si.
Mislim da je bilo bolje da sam ga u tom času udario nekim čekićem po prstima, nego što sam mu to rekao. Deda je samo spustio ruke i menjao boje. Mama se izvinajvala i crvenela. Shvatih i ja konačno da to nije u redu. I prestadoh sa svojim forama.
Posle toga mi je deda svaki put kada bi me negde vodio pričao o tome. Shvatio sam da se te pesmice dosta razlikuju od onih čika Jove Zmaja, i da moram biti oprezan pred kime ih pričam.
