Priče o običnim stvarima na, možda malo, neobičan način! https://www.blogoye.me/besposlicar/ sr Sat, 18 Jul 2026 23:57:35 +0200 BlogOye! Laži, nekada lepe, nekad ružne, male, velike, opasne ili pak bezazlene, laži... Svako je bar jednom slagao nešto, prema tome i ja. Ne znam da li je neko shvatio da sam ga slagao ili ne, uglavnom ja sam uvek imao uticaj da je moja laž upalila. Često mi se dešava da slušam ljude koji lažu, ali ne znaju granicu, pa onda kažu dosta toga što je veoma lako otkriti. Jednom mi je rodjak, za koga znam da kad-kad voli slagati i preuveličati sve, poslao poruku da vidi da li sam u Novom Sadu. Rekao sam mu da nisam tamo, da sam odavno došao kući. On mi odmah na to odgovara da mu je baš žao što nisam tamo jer je hteo da me vidi. Dolazi na Exit pa da iskoristi priliku. Uz to me je pitao i kako to da ja nisam na Exitu. Nisam, odgovorim mu ja. Ove godine nema ništa od toga, šteta što se nećemo videti, kažem ja njemu. I ne mogoh da se suzdržim da ga ne pitam šta će on tamo, koliko znam on to naziva "leglom narkomanije i raznoraznih poremećenosti". Na to mi on odgovori kako je dobio karte pošto je volontirao na Univerzijadi. Bože, pomislih kako on sve živo dobi, zar je moguće da samo on ima te privilegije?! Ali dobro, šta ja znam, poželeh ja njemu sreću da se lepo provede, šta drugo da mu kažem. Ne da meni djavo mira, krivo meni što ja nisam mogao da idem, a on, koga to ni ne zanima ima karte, odem ja na sajt Exita, da vidim ko nastupa to veče. Udjem ja na sajt, pogledam: Večeras zatvaranje???!!! Molim???!!! Kakvo zatvaranje, kad on ide? Ah, da prošla je ponoć, verovatno su osvežili stranicu. Uzmem ja kalendar, preračunavam se, ne znam ni koji je dan a ne datum. Nekako ja, uz tešku muku utvrdim da je zatvaranje upravo u ovom momentu dok ja tražim koji je datum. Čudno meni, neobično mi da mi laže nešto što mogu i sam da proverim. Pošaljem ja njemu poruku "Jesi li siguran da ideš na Exit?". Odgovori on meni da je siguran, ide sa drugom, ima i karte. ???? Opet se ja vratim kalendaru, kako god, po kalendaru je zatvaranje večeras. Rešim ja da proverim da li je moj kalendar u redu, možda ja koristim neki drugi, pa nam se datumi ne slažu. Kaže on meni koji je datum. I da, bio sam u pravu, moj kalendar je tačan, a njemu je zatvaranje večeras. Sad se ja već smejem, jer sam skontao da me farba, pošaljem ja njemu poruku "Pa zar nije danas zatvaranje, na šta vi idete sutra, to ima neki after party?" Ne stiže meni poruka... Nema ničeg... Kad na jednom, evo je. "Ne znam, meni su ovi drugovi rekli da idemo sutra, ali nema veze ako je završeno, meni se svejedno nije išlo." Ovde zaista nisam mogao da ne izdržim da mu ne kažem, a da sam ćutao verovatno bi mi dva dana posle toga pričao kako se nenormalno dobro proveo na Exitu. Mislim, ako me lažeš, bar laži tako da te ne mogu uhvatiti!!! :) Wed, 16 Sep 2009 18:18:00 +0200 https://www.blogoye.me/besposlicar/68479/ Koliko puta kažem sebi, opameti se, budi stoka, ne zaslužuje svako pomoć. Kažem, ali nikada ne uspem da ispoštujem sebe. Hiljdu puta okrećen novi list i hiljadu puta ga iznova, da izvinete, userem. Ne mogu da kažem ne, ne znam to. Uvek mislim da će mi taj neko vratiti onda kada meni to bude trebalo. Da, mnogi mi i  vrate, samo ne ono što mi treba nego nož, nož u ledja. Po prirodi sam takav, zaista mi nije problem da pomognem nekome, u bilo čemu. Često mi se dešava da činim nekome uslugu, a da se pri tome jako nerviram i izjedam što to činim. Ali jednostavno, nešto progutam i kažem, ko zna kada ćemi taj neko zatrebati. Možda mi nikada ni ne zatreba, a neću umreti ako  sam nekome u nečemu pomogao. Medjutim, dešava mi se da upravo ta, stoka bezobrazna (meni je žao što sam možda nekulturan, ali ovog momenta nemam drugu reč za takve ljude) čeka da me na prvom ćošku izogovar i iznese svoj najgori mogući sud o meni. Pa sve i da je to tačno, prosto mene bi grizla savest s obizrom na to koliko sam toj istoj osobi značio. Ne kažem, volim ja da tračam. Pazim s kim to radim, jer znam da i moj prijatelj ima prijatelja, a pred prijateljima se teško drži jezik za zubima. O neki ljudima pažljivo biram reči, jer pored tih nekih stvari koje me kod njih nerviraju postoji mnoštvo onih koje ne treba da zasene te gluposti. Možda sam malo konfuzan, gubim se u svojim mislima jer bih rekao hiljadu stvari, ali ne znam koju pre. U ovome je stvar. Dve osobe su danas, dale sebi za pravo da pričaju o meni, stvari sa kojima zapravo nisu puno upoznate. Davale su jedan površan, i prilično ružan sud o meni, na osnovu nekih svojih zapažanja i ljubomornih stavova. Uspeo sam da neke stvari uradim pre njih, i privedem uspešno, i odmah su našle da pronalaze moje mane, kako bi umanjile taj uspeh. Pored svega toga, ja sam u ostvarivanju mog ciilja uvek i njima pružao sve informacije koje sam imao, davao sve ono što sam i sam koristio, priticao u pomoć kada god bi me pozvale.... Sad, sad se mogu samo kajati. Jako mi je krivo. Jer, ja sam njih smatrao prijateljima, ne najboljim, ali prijateljima svakako. Očito nekim ljudima tudji uspeh smeta i pored toga što im je taj neko pomogao na putu ka njihovom uspehu. Mogu samo da se nadam da će mi ovo doći do mozga i da ću sledeći put dobro razmisliti kome ću pomoći, kome pokloniti svoje vreme. Moram se naučiti onome što uče decu od najranijih dana, ne veruj svima... nisu svi dobri! Tue, 08 Sep 2009 23:18:00 +0200 https://www.blogoye.me/besposlicar/68259/ Bio je to letnji dan, još jedan u nizu. Ni po čemu drugačiji od ostalih. Dobro, bio je vikend, mada kao i svi drugi vikendi tog leta. Pošto smo živeli u gradu koji je bio dosta blizu sela u kome su živeli baba i deda, u mojoj porodici je postojalo pravilo da vikendom idemo na selo. Tamo sam imao rodjake, koji su bili malo stariji od mene, ali posve drugačiji, tako da sam i voleo da idem kod njih. Iako nismo živeli puno daleko jedni od drugih razlikovali smo se dosta. Ja sam bio pravo gradsko dete, znao sam tačno kako moram da se ponašam, kako da ručam, da se zahvalim, da zamolim za nešto. Za razliku od mene rodjaci su bili dosta slobodniji. Nisi preterano marili da li će nešto tražiti tako što će zamoliti za to, ili što će jednostavno reći "daj mi to". Na to nisu obraćali pažnju. Ja sam bio dosta mirniji, i njima je to bilo veoma interesanto, kao i meni to što ono nisu. Stalno su mi se smejali jer ja ništa nisam hteo da radim bez prethodne dozvole i što sam bio prilično smotaniji od njih. Uporno su pokušavali da me iskvare svojim forama. Nisam bio upoznat sa puno stvari koje su oni znali, pa su tako mogli lako, na kvaran način da me prevare.  Često su me učili da recitujem pesme, prilično neprimerenog sadržaja. Ja naravno nisam znao polovinu tih reči, pa sam tako naivan išao da se hvalim svima. Jednom sam kod njih ostao sam na nekoliko dana, bez roditelja. Bilo me je teško pridobiti na to, jer sam bio jedinac koji se nikad nije odvajao od kuće. Sreća pa su svi znali koliko sam razmažen, pa su udovoljavali svim mojim zahtevima. Za mene se tačno znalo šta ne volim da jedem. Zapravo mislim da su znali samo šta volim, jer je taj spisak bio mnogo kraći. Znali su da volim da spavam duže, da ne mogu da spavam u hladnom... I još mnogo sitnica. Za to vreme koje sam proveo kod njih rodjaci su me naučili mnogo raznih stvari. Meni interesantnih jer do tada nisam imao priliku da ih čujem, ni da radim. Kao što sam već rekao učili su me raznim bezobraznim pesmicama, koje sam ja sa ponosom recitovao kod babe u kući pred komšilukom, kojem je to sve bilo jako zabavno. Svi su se smejali, ja sam bio u centru pažnje tako da sam mislio da je to nešto mnogo fino i dobro. Kada sam se vratio kući, imao sam potrebu da stečeno znanje prezentujem i drugom dedi. On je bio drugačiji od onog sa sela. On me je vodio da gledam predsatve, na koncerte, šetnje, igrališta. Bio je pravi gospodin koji je bio naviknut na gradski život i imao sasvim druge manire od dede koji je živeo na selu. Ja sam samo znao da je on malo strožiji. Kada je došao kod nas ja sam mu odlučio izložiti sve naučeno: -Deda, deda, hoćeš li da čuješ šta sam sve naučio. - Sa vrata sam skočio na njega. Mama me nije čula jer nije bila sa mnom u hodniku, tako da nije znala šta je čeka. - Hajde da vidi deda šta si to naučio dok nisi bio ovde. - Rekao je deda, željno iščekujući neku pesmicu J.J. Zmaja ili već neku drugu dečiju pesmicu. A ja sam kao iz topa počeo da recitujem: -Peče pekar zemičke, 'vata žene..... Ostatak možete da pretpostavite, mene je sada tek sramota da to ponovim. Deda je samo pocrveneo i seo. Mama je počela da se dere na mene, a ja nisam imao pojma šta sam zgrešio. Ali da se ispravim požurio sam sa novim fazonom: -Deda, deda, digni ruke!!! Deda ih, jadan podiže, ne očekujući ništa spektalarno. -E, sad ako ih spustiš, peder si. Mislim da je bilo bolje da sam ga u tom času udario nekim čekićem po prstima, nego što sam mu to rekao. Deda je samo spustio ruke i menjao boje. Mama se izvinajvala i crvenela. Shvatih i ja konačno da to nije u redu. I prestadoh sa svojim forama. Posle toga mi je deda svaki put kada bi me negde vodio pričao o tome. Shvatio sam da se te pesmice dosta razlikuju od onih čika Jove Zmaja, i da moram biti oprezan pred kime ih pričam. Sat, 05 Sep 2009 23:03:00 +0200 https://www.blogoye.me/besposlicar/68164/ Pošto nisam pop, a dokon jesam, morao sam da nadjem neku drugu zanimaciju. Ne verujem da je to neki specijalan dar, ali umem i o najdosadnijoj stvari, za koju bi svako rekao maksimalno 2-3 rečenice da pričam u nedogled. Zbog toga sam rešio da pisanje ovog bloga bude moja nova zanimacija. Jednom sam putovao sa prijateljima prilično dugo. Dobro, putovao sam ja više putan sa njima, ali ovaj put je ostao upamćen po jednoj divnoj pričici. Kako bismo prekratili vreme putavanja igrali smo se fota. Ne znam znate li za tu igru, ali mi smo je često igrali kad smo bili manji. Sada nam je dobro došla, kako bismo se prisetili ranijih vremena i makar na kratko vratili u prošlost i još uz sve to prekratili vreme putovanja. Nakon nekog vremena zadalai su fotu, da onaj ko bude izvučen smori sve koji su bili u kombiju. I baš kao da su znali da ću ja to najstručnije da uradim izvukoše mene. Možda vama i bude zanimljivo dok ovo budete čitala, možda jednostavno kliknete na X, ali oni su ovo morali slušati do kraja. Ne znam zašto, ali molili su me da se “ugasim” Zdravo, ja sam mala gusenica. Dugo se već vučem po jednom cvetu, sve me boli. Čekam kada ću postati leptir pa da mogu sa lakoćom da preletim s cveta na cvet. Ali kao da to nikada neću postati. Ma ja uopšte nisam trebala da se rodim. Nemojte me tešiti, nisam ja glupa. Znam ja neke stvari bolje nego što vi mislite. Vidite kada smo još bili u čauri, sva moja braća i sve sestre su se pretvorile u gusenice pre mene. Bila sam zakržljala zato što sam još u čauri pala sa neke travke koju su neki ljudi brali. Jedva su me pronašli posle toga. Kada sam se izlegla roditelji su već bili mrtvi. Znate, leptiri žive samo jedan dan, a ja sam jedan dan zakasnila da se pretvorim u gusenicu. Dakle od prvog dana sam bila siroče, za razliku od moje braće i sestara. Pored toga oni su se jako brzo pretovrili u Leptire, prelepe leptire, dobro posle toga su i umrli, ali su bar bili lepi. A ja? Kasnim sa razvojem kao Bosna sa priključenjem EU. Imam alergiju na polovinu biljaka koje me orkužuju. Mršava sam toliko da niko neće ni da me pojede. A živa sam. Ma patnja vam je moj život. Pokušala sam ja i da izvršim samoubistvo. Ali ne ide. Krenem ja da se ubijem. Popnem se na vrh ruže. Zapravo, krenem da se penjem. Taman se popela, zauzela poziciju, polako hvatam zalet i cvrc. Deca baciše loptu, ruža se polomi i ja dodjoh na zemlju ne povredjena. Kakav sam baksuz ni da se ubijem ne mogu. Onda sam otišla na kupus. Hajde, kontam tamo kad me napršću onim insekticidima ima da umrem na licu mesta. Kad šipak!!! Zakasnila, sve bilo već isprskano. Ližem ja onaj kupus, a on sve upio. Nema ni trunke otrova. Šta mogu, jednom baksuz – uvek baksuz. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa….. Šta mi se to dešava….joOooOOooOOj, boli meeeeeeEeeeeeEEeee…. Molim?! Ja sam lagana!!! Ooooo, neee, ja sam lagaN! Gospode, postao sam leptir. Pravi leptir. Imam i krila. Čak dva para. Jao, što je svet lep. Vidi onaj cvet!... Ooooo, pa nisam ni znao kako je lep. Pa kad nisam mogao da ga vidim iz daljine. Jao pa predivno. Aaaa, vidi ove budale, hoće da me uhvati. Pa jesi li ti normalan???? Znaš li ti da ja ionako živim samo jedan dan. Auuuu... pa ja ću da umrem. Kako da se vratim u gusenicu. Neću da umrem...Zapravo, ako budem gusenica to ću hteti. Hej, jesi li ti video sve ovo što nas okružuje, te boje, mirise??? Ma predivno. Vidi one krave što je veličanstvena!!! Predivna je? Šta je ono ispod nje, onako tamno. Odoh da vidim. UF što smrdi. Aaaaaaa!!! ne vidim ništa... Ko je ugasi svetlo???? Šta me ovo tako boli? Joj, glupa kravo, sidji s mene. Ne mogu da pomerim krila.... Izgleda da je kraj.... Gotovo je sa mnom... E, pa znao sam da ću u neka govna da se uvalim, kad sam čitav život bio baksuz, ali nisam slutio da ću u govnima da umrem. Gotovo je sa mnom. Samo ću vam reći nešto poučno za kraj.... Dobro me slušajte... Joj, sve me boli.... Nikada... Nikada.... nemojte.....i umre Ukoliko ste izdržali do kraja, hvala vam! Nadam se da ćemo se lepo družiti! Sat, 29 Aug 2009 12:56:00 +0200 https://www.blogoye.me/besposlicar/67938/