Danasnji slobodan dan sam, jos pretposle nedelje, obelezila kao dan za kupovinu paketica za klince, ne znajuci za dva podatka:

1. sneg ce tvrdoglavo padati

2. probudicu se sa gadnom prehladom.

Jedan pogled na tu upornu i napornu belu padavinu, bio je dovoljan da me dovede do ivice suza. Ipak, odluka je pala i nije se moglo nazad. Dete sam odvukla do vrtica i vratila se po dodatnu dozu garderobe.

Sneg u Beogradu - ne, nikako ! Svo to sivilo, bare, poledica, bljuzge...da mogu, zaobisla bih u sirokom luku...odvratna mi je zima u Beogradu. Uglavnom, moje omiljene "Macak u cizmama" cizme, zastitila sam velikom dozom vodootpornog spreja, sebe opremila sa pet slojeva odece i mogla sam polako krenuti. Ni malo naivan zadatak i odluka...trebalo je otici cak do Novog Beograda, hipermarket "Idea". Razlog za to, vrlo jednostavan - svi ti Bidamoni, Atom Action Men-ovi i raznorazne ludorije, po vise nego pristupacnim cenama; tri decaka koja prosto ceznu za svim tim. Razdaljina od 15km nije me dala obeshrabriti i krenula sam.

Nekada davno, pre nekih 15 godina, neko vreme sam i sama zivela na tom Novom Beogradu. Nemam bas neko visoko misljenje o njemu, cast delu pored Save, tamo pri 45 bloku... Recimo da sam, onako promrzla i prehladjena, ipak uspela i da se zagubim. Upitah slucajnog prolaznika - policajca za usmerenje:

"Ne bih znao...pitajte ove ljude, ja sam na ispomoci, ne poznajem Beograd..."

Krenem dalje i upitam prvog sledeceg:

"Jaooo...ne bih ti znao reci. Meni je ovo nepoznat kraj. I ja sam se sam izgubio, cekam prijateljicu, sad bi trebala doci..."

Treci, ulicni prodavac novina (da, cak i po danasnjem kijametu, radio je), uputi me na autobus i rece na kojoj stanici da sidjem. I kad sidjoh...

E sad, licno, imam velikih iskustava sa raznoraznim objektima nazivanim hiper marketima. Svi ti neki Maxi-ji, Rodici i uzasni Tempo sadisti ne mogu se porediti sa tom Ideom. Ne znam cija je i ko stoji iza nje, ali... Na trenutak, osetih se kao dete pred svojom najomiljenijom igrackom. Cisto, pregledno, kulturno. Onako bolesna, uzivala sam setajuci medju gondolama, ravno tri sata. Zaboravih i da me grlo steze i glava boli. Zamrznut trenutak u danu. Dobih zelju da se, samo zbog tog mesta, preselim preko mosta.

Onako uprta, maksimalno opterecana, krenuh iz te idile, nazad kuci. Opet sneg, vejavica koja ne prestaje, blato, barustine kojima te vozaci prskaju... I dva krivudava prevoza... Sidjoh jednu stanicu ranije, da pokupim klinca iz vrtica.

"Mama, a sta ti je u kesama ? Jel to neko iznenadjenje ?"

Sreca te sam imala neprovidne kese, pa nije mogao znati sta mi je unutra... Nisam imala snage a ni volje da prvo sve kod kuce odlozim, pa da se po njega vratim. Ko ce jos dva puta po ovakvome danu napolje izlaziti...

Tako da, Dedi...poslusah te, ali i dalje ne volim zimu. U Beogradu, ne :-)