Citajuci novi post bloga Nasilje u porodici, prisetila sam se jednog dogadjaja iz detinjstva.

Leto je bilo. Imala sam osam ili devet godina. Vracajuci se iz prodavnice, usla sam u lift, a za mnom i jedan bradati covek, u belom sorcu i majici zute boje. Zatvarajuci vrata, pitao me je zelim li da se igram.

“Imam nesto za tebe”, rece. “Igracka jedna, lutka, hoces li da je vidis?”

Iako mala, osetila sam da nesto nije u redu. Odgurnula sam ga – sreca te sam stajala do dugmica, pa nismo ni krenuli bili – i izletela napolje, jureci ka stepenicama. Krenuo je za mnom.

“Dodji, devojcice, vidi, ziva je”, rece, otkopcavajuci slic.

U roku od sekund, nasla sam se na drugom spratu i uletela u kucu.

Ubrzo je pozvana i milicija, organizovana je i citava hajka za covekom po bloku. Do dana danasnjeg ne znam jesu li ga uspeli pronaci, uhvatiti i zatvoriti.Imala sam srece, za razliku od te malene sa Medaka.