Malopre sam se istuširala. I upravo doručkovala. Sedim u kuhinji koja je ekstremno mala, sa prastarim lap topom otvorenim na malom stolu. Majka sedi preko puta mene, ćuti i puši, nadgleda sarmu koja se kuva na šporetu levo od mene, i koru za rolat koja se peče u rerni.
Najbolje kuva kada je frustrirana. To je smiruje, valjda. Ja se ne bunim. Ne bunim se ni što će moja vlažna kosa upiti mirise iz kuhinje i što je ovde ovako tesno. Ništa mi trenutno nije važno.
Ništa sem mog brata.
Moj brat i dalje spava. Mnogo je spavao zadnjih par dana, ali pretpostavljam da njegovo otrovano telo to traži. Vena na levoj ruci ga je juče jako bolela. Ispričao mi je sinoć, uz sumanuti smešak, kako je taj zadnji put uspeo da nađe u apoteci samo neku dugačku iglu sa kojom se maltene izmasakrirao. Morala sam da ga mirno odslušam. Poslednje što mu sad treba je iskaljivanje frustracije, osuda ili bilo kakav napad.
I dalje razmišljam kako da ga nagovorim da idemo na Institut u Pasterovoj. U ponedeljak treba da overi zdravstvenu knjižicu. Da li mi treba uput? Moram nekako da ga nagovorim. Sami smo u ovome, on i ja. On kome treba pomoć i ja koja sam jedina pomoć koju sada ima.
Majka mi je rekla da joj se zgadio. Pretpostavljam da je njena profesionalna deformacija previše uzela maha... Ne osuđujem je. Ni nju život nije mazio. Mada sa druge strane, nije ni mene. U svakom slučaju, život osobe koju najviše volim na svetu je u pitanju. Sve ostalo je nebitno. Njoj sam naredila da mu se ne obraća jer sve što mu je do sada govorila je proizvodilo kontraefekat. I ona ima neki problem u glavi, ali matoru kuju ne možeš naučiti novim trikovima; možeš samo da je držiš na kratkom lancu.
Uspela sam da ga nagovorim juče predveče da prošetamo. Vukao se. Čak je u putu pozvao nekog ortaka da mu završi za travu. Ništa nisam rekla, ali moje negodovanje je bilo više nego očigledno i onda je otkazao. Svesna sam da će ga ponovo pozvati, ali pozavabiću se time kada situacija nastupi.
Moj veseli, pričljivi burazer se pretvorio u bezizražajno...nešto. Pogled mu je prazan. Nema osmeha. Nastojim da konverzaciju održim laganom i pazim na ton svog glasa, iako mi se utroba drobi i čak fizički boli. Mislila sam da će mi stomak eksplodirati od tenzije. Popili smo kafu i dok smo išli kući u tišini, bilo mi je drago što on ide sporo jer je bol bio nesnosan.
Za sada držim situaciju pod kontrolom, donekle, i nastojim da uvek budem tu. Moj privatan život je stavljen na pauzu na neodređeno - dok se brat značajno ne stabilizuje. Ne zanima me koliko dugo će da traje.
Bez obzira što je on moj brat i vitalan deo mene, on je predivno, racionalno biće sa velikim srcem i vredi boriti se za njega. Žao mi je samo što živimo u takvom okruženju gde ima samo mene kao oslonac. Do preključe nisam bila svesna koliko duboko je zaglibio i prilično nehajno sam posmatrala njegovu zatvorenost i nekomunikativnost koja je poslednjih par meseci znatno uzela maha. Nekoliko godina unazad, takođe sam se tukla sa sopstvenim demonima i blagoslovena sam izuzetnim prijateljima koji su mi pružali podršku u tome. On nije. Moja dobrodušna naivčina, stalno biva iskorišćen i odbačen. Osuđivan. 0% samopouzdanja i mržnja prema samom sebi su ga skoro uništili.
Nisam dovoljno kompetentna da mu sama pomognem da se sa tim izbori i zato i insistiram na stručnoj pomoći. On govori da ne može da se podvrgava "tamo nekom ispiranju mozga" i da ne može da se otvori potpunom strancu koji će da ga isprazno sluša samo zato što je za to plaćen. Bez obzira, rekla sam mu, iako je za to plaćen, on nije taj posao izabrao zato što mu je bilo dosadno, već zato što želi da pomogne ljudima. Ni sama ne verujem u potpunosti u tu tvrdnju, ali uradiću šta god je potrebno da ga ubedim. Verovatno će mu trebati i neka terapija u vidu lekova.
A tu se javlja i problem novca. Retko ko je u takvoj finansijskoj krizi kao mi. Burazera su zajebali na prethodnom radnom mestu iako se satirao i bio odgovoran i vredan. Mnogi tako najebavaju u ovoj truloj zemlji... Ne znam šta da radim po tom pitanju. Ne mogu da izmislim pare. Moja plata je smešna, a keva je zaglibljena u kreditima. Živimo privatno već 12 godina, brat i ja nismo mogli da nastavimo školovanje jer, naravno, to košta.
Ukratko, sve najgore što je moglo da nas snađe, snašlo nas je.
Nikako ne opravdavam taj kukavički ispad i slabost, upuštanje u narkomaniju. Ne znam, možda je moglo da bude i gore. Priznao mi je da je par puta pokušao da se "overi". Suicidna depresija je iskrivljeno stanje uma, nisam psihijatar i ne znam kako da to objasnim, a ne mogu ni da pokušam da se stavim u njegovu poziciju. Iako je on moja krv i meso, on je osoba za sebe i različiti smo. Snažnija sam od njega, preduzimljivija, manje primam stvari k srcu. Kada je bio mali, majka mi nije dozvoljavala da usadim snagu u njega i istreniram ga za nedaće. Konstantno je bio zaštićen pod njenim skutom i "branila" ga čak i od mene. Imali smo sadističkog oca koji je svoje alkoholisane frustracije iskaljivao na bratu i zato je uvek nastojala da ga štiti... I preterala je. A sada joj se to obilo o glavu i ne zna kako sa posledicama da izađe na kraj. Pošto ne zna, najbolje je da se povuče, što sam joj i rekla.
Pitam se kad će buraz da se probudi. Pitam se da li će izgledati bolje nego juče, da li će manje imati grčeve i da li će eventualno moći da se osmehne. Treba da ponovo pozove lika koji mu pomaže da nađe posao. Rad i angažovanost je najbolja stvar u ovoj situaciji.
Nisam nešto religiozna i nemam običaj da se molim kada sam u problemu. Razmišljam samo na taj način da pokušavam mentalno da privučem pozitivne stvari, bez obzira koliko negativnih se izdešava u međuvremenu. Nikada neću da odustanem.
Naravno, brinem se za svoju izdržljivost. Može da se desi da se u nekom trenutku iznerviram, da mi popusti koncentracija, da naiđu peripetije koje će da me bace na leđa. Strepim od toga, ali jedno je sigurno - uvek ću ustati. Ako ništa, bratu ću bar dati dobar primer kako se treba postaviti prema problemu, čak i kad si slab.
Keva je otišla malo da prilegne. Savila je rolat, sarma se i dalje bezbrižno krčka. Milo oktobarsko sunce ulazi kroz prozor. Vidim odavde kako je nebo plavo... Ovo mi je omiljeni period u godini, ali nešto ga sada i ne osećam.
Razgovara mi se sa nekim, zato ovo i pišem. Ali nemam s kim. Svi imaju svoje probleme u životu. I skoro svi bi bili spremni da bace neku osudu u našem pravcu. Ljudi obožavaju da nadmoćno mudruju, ali da se uhvate u koštac sa problemom i zaista pomognu, e pa jebiga.
Osećam se tako usamljeno u svemu ovome. Dovoljno je samo poželeti mi sreću...
