Ugraviran utisak se osipa

pod mojim dahom

Samostalno stagniram i gutam osmehe

Šapućem slatke slogove tišini

Rekla bih

„Ne veruj svojim očima“

zanesenom liku pred sobom

Ali ćutim u prazno

Razumna sam, tešim se

Hroničan umor rasteže dane

kao izmrcvarenu žvaku

Nemam vremena da se ubijem

a previše ga je da živim

Ugnežđena na drvetu radioaktivne trešnje

sanjam Limbo

Osećam da ću odsanjati egzistenciju u nepovrat

i da buđenje donosi Ništa

Da je sve to makar predstava

Ne – to je nepomični mural

Poznati herojski poduhvati se tiskaju na zidu

I više ne znam da li da se cinično iskezim

ili još ciničnije ostanem ravnodušna

Međutim, vraćam se tekućem dobu

prateći kariku po kariku svog lanca

Ponekad se zapetljam

ali tvrdoglavo prećutkujem sramotu svezanog vetra

Trčim u mestu

Pokušaj da me uhvatiš

~*~

J.B. 13.04.2011.