Nekad je mislila da o svemu zna najbolje.

 Sebe je zamišljala kao ogroman ormar sa bezbroj fioka i u svakoj po neki dogadjaj spremljen. Neke fioke je pokušavala da zaboravi, da ih se nikad više ne seti, bile su njena bruka., ali neke je volela i ponosila se  njima.

Svi, baš svi, su je poznavali.

 Neki su je voleli odano, iskrenom ljubavi, neki su se pravili da je vole, ponekad su to dosta  nevešto glumili, pričajući o nekoj njenoj fioci. Mnogi su se sa njom družili samo iz koristi. Kad bi je se zasitili, samo bi je odbacili bez trenutka kajanja.

One koji su je voleli obasipla je ljubavlju, darovala im najbolje od sebe, smešila se kad su je odvodili u krevet. Volela je svoje prve susrete sa nekim detetom, njegove zastrašene okice kad je prvi put ugledu, nepoverenje, ispitivački dodir. Medju decom je sticala prijatelje za ceo život.

Bili su joj simpatični oni koji su se pravili da je poznaju. U stanju su da naprave gaf  koji bi se dugo prepričavao  nekako obeležavao te ljude, jer su to ponekad  bili više nego poznati u javnsti.

 Opravdavala ih je, ne može se sve voleti. Nekog voliš, nekog ne, emocijama ne možeš naredjivati. Možda bi je  ti ljudi voleli kad bi osetili njenu unutrašnju lepotu i snagu.

Razumela je i one koji su je trebali samo iz koristi. Dohvatili bi je, upili u sebe i jurili dalje, odbacivši je do sledeće prilike. Znala je da će se kad tad vratiti, i uvek su se vraćali, zgabili je jer im je bila potrebna.

Oni su je upoznali, znali su kad im je potrebna gde da je nadju. Bila im je oslonac u radu.

Dugo je bila sigurna u sebe, možda malo i presigurna. U zadnje vreme javila joj se konkurencija. Mislila je da je nezamenljiva, a onda se pojavio taj internet, ona je ipak samo knjiga. doduše, sa njom možeš u krevet, sa lap topom ipak žulja