Gledao ju  je.

 Vitka, visoka, glava uvek u oblacima. Puna sebe.

Na prvi pogled se videlo da nisu par. Bio je mladji od nje, savremeniji.

Ona je pokušavala, uz njega, da povrati primat koji je tako dugo imala.

 Mogli su jedan bez drugoga. Nisu trebali nikad ni da budu zajedno

Nekad je ona bila sve, vodja., nezamenljiva, nije se moglo zamisliti život bez nje.

 Malo po malo, on je preuzeo primat, sad se on za sve pitao.

Ona se povlačila prepuštajući mu svoj teren.

Bio je nekako zdepast, mali.

Ne, nisu bili par.

 Ona je bila od onih, samo za jednog, on sušta suprotnost.

Jurio je od jednog do drugog, ništa mu nije značilo da se daje desetinama. Ona je bila drugačija, kad se dala , dala se potpuno, umirala bi posle, i uvek je bila odbačena i zaboravljena.

On je jurio dalje. Osvetlio bi nečije lice, trenutak i već bi bio spreman za drugog.

 Ništa mu nije značilo da bude i sa pet žena, muškarca, što bi se reklo, bio je laka roba. Nekad je i imao neku vrednost, vremenom postao je prava bagatela, svako ga je mogao da ima.

Toliko različiti, a svrha im ista, da razbukte...

Ona je polako nestajala, možda se javljala u nekim romantičnim trenucima kad je trebalo upaliti sveću, kamin jer ona je ipak bila  nezamenljiva šibica. On, taj mali upaljač što se vuče po svačijim džepovima, juri od jednog do drugog, koristi se neko vreme, a onda odbaci.

Ipak oboje služe za isto, da razbuktaju plamen.