Jesenji dan

Sad vi mislite ja ću da udarim u liriku, šum kiše, suze na oknu, zlaćane boje utkane u crvenilo ruja, rodna polja, vočnjaci otežalih grana.

Sećanja.

Jok,  ne živim tako. Vraćala sam se busom, onim gradskim, u ono šašavo vreme kad svi negde mrdaju!

Stajala sam okačena na one šipke kao majmun što se drži za grane. Samo što ja nisam mogla da skačem kao on, nisam mogla ni da mrdnem od gužve., a nigde ni banane za kojima bih skakala.

Isparenje kiše svojim teškim, vlažnim mirisom, zamenila su miomirise leta, isparenja neistuširanih tela. Svako godišnje doba ovde ima svoju čar!

Temperamentni vozač busa, crkavao je od smeha naglo kočeći na svakom semaforu. Trapavi putnici su se rušili jedan preko drugoga. Zabava mu je prisela kad se jedan rmpalija probio do njega, klepio ga novinama po glavi pozdravljajući mu usput celu familiju, onako lirski, sočno!

Mene je gledao neki tip.

Onako, ispod oka, malo gleda, pa kao nezainteresovan, a osećam ga kako se kao slučajno probija prema meni .Od svih u busu, odabrao mene, da na meni odmori oči.Više se nisam osećala kao majmun, ni oni mirisi mi nisu smetali, došlo mi nešto toplo oko srca. Sve mi je bliže. Taman ja da namestim onaj svoj čuveni osmeh, da se isprsim i...

Dotakao me je u prolazu

Meni odmah proradili radari!

E nećeš, vala, nećeš da mi uzmeš ovu zadnju stotku koja se baškari u novčaniku, gledajući da li ću da joj dovedem neko društvo, ako ne hiljadarku, bar nekog petoparca...

Ali, lola  zgrabio novčanik sa metalnim novcem. Mora da su se njegovi prsti iznenadili kad je osetio težinu, trapavac jedan, ispusti ga usred autobusa.

Rasuše se dukati po busu, a ja kao Kraljević Marko i to bez topuza počeh da branim svoje dinarčiće i dvodinarčiće. Znam trebala sam da čekam kao vila Raviojla, ali nije mi to u prirodi.

Kotrljaše na sve strane, narod kupi, neko u moj neko u svoj džep, a onaj Musa Kesedžija nesta.

Neću više da se vozim busom i tačka, a kad pomislim, bilo je baš smešno, siroti čovek.