Bojim se mraka, ne smejte se, ko zna šta tamo ima kad se ne vidi

I samo šuška

Sklupčala sam se u fotelji, ne trepćem, oči prikovane za ekran, ne dišem. Na ekranu neki duhovi, vampiri, vukodlaci. Gledam kroz prste na očima, ne znam za koga da navijam, svih se bojim. Ne smem da smanjim ton, ni da se pomerim da neko ne skoči  na mene.

Počeše reklame, ljubim ih u oko, i ja trk u spavaću sobu, usput palim sva svetla po kući.

Kakvo tuširanje, pranje zuba, iz kupatila nešto krcka.

Uleteh u krevet, pokrih se preko glave i zaspah snom pravednika.

Ponoć, neka lupnjava me probudila.

Izvlačim oprezno nos ispod pokrivača, više ne smem.

Oči mi postaju kao šoljica kafe.

Duh!

Pravi pravcati beli duh, ide na mene maše rukama, nema ni glavu.

Preznojila sam se u momentu.

Ukočila sam se od straha. Što ne pozvah nekog da spava samnom? Makar plišanog mecu da mogu da zagrlim, ali i on daleko, na dnu kreveta, ko će tu da pruži ruku da ga dohvati. Pokrila sam se jastukom po glavi, ali gvirim.

 Ne umišljam, maše mi.

Bukvalno sam se onesvestila. Verovatno sam i zaspala.

Ujutro kišica, ali dan.

Pogledam ja prema vratima.

Belo...ima i rukave, ali ne maše, pa kako i da maše kad je mantil koji sam ispeglala i čeka da ga spakujem.