Pripekla neka vrucina, udarilo +32, a možda i više, a meni se nešto priišlo na morence. Hoću da puknem, ili da idem.

Ali kad neko nema sreće.

Eto, moj dragi, mora da radi, nema godišnji baš sad, a meni se baš sad ide

Nisam kriva ja, zar ne?

On je kriv, muško je treba da se snadje, organizuje!.

I eto, šta da se radi, moram da idem bez njega.

Neće mi biti lako, nema ko da mi naduva dušek,

 nosi stvari,

 nema ko da mi maže ledja,

 izgoreću...

Sade za to pregorevanje, možda se i snadjem nekako!

Eto šta da radim?

 Zlopatiću se po morencetu.

Lako je njemu, sedi tu, poznato mu društvo, može da radi šta hoće.

Šta ću ja tamo po Grčkoj??

Kakvi li su ti Grci?

Valjaju li što ?

Moram li da ispitam to? Ma, muka živa!

Pitam ja vas???

Kako li će mi biti?

Napatiću se naravno!

Vrućina, Sunce, morence, pirka vetrić, miriše šumica, a ja ....

Uveče muzika, kafići rade cele noći, mesečina, more zavodi!

Neće mi biti lako.

Vidim ja svog Boška Boškovića!

Ali šta ću, moram da se pretrpim kad mi je takva sudbina teška!!