Stručna uputstva AneM za rad digitalnog aparata

Pošto svi daju neka uputstva, rešila i ja da vas edukujem, nisam ni ja najgora.

SAMO VI MENE SLUŠAJTE, DALEKO ĆETE DOGURATI!!!uh slova

1. Posle 3-4 dana baterije se isprazne, i nije ih briga što si tog trenutka na vrhu nekog tornja fakirišeš i lomataš se. Ili su ti rezervne baterije u hotelu, a tu više nikad verovatno u životu nećeš doći. Niko mi to nije rekao!

2. Dugmiće po aparatu pritiskujte samo ako ste potpuno obučeni da ne izazovete sablazan onih koji gledaju stalno kakve su vam slikice, kao da nemaju svoje aparate.Mnogo su dosadni!

3. Znate ono kad se napiše :hoćete li sve snimke da izbrišete? Digitalac misli to najozbiljnije, i nije ga briga šta vi stvarno želite!

4. Neki snimci do kojih izrazito teško dodjete, kao na primer snimanje sa prozora nekog tornja, spuštanje u bunar želja(jedino ja imam tu sliku od cele grupe), ili puzanje po zidu da bi došli u neki glupi ugao, e ti se snimci uopšte ne pojave

5. Slike koje snimite kao na primer kante za djubre(koja komplikacija baciti nešto, na 3 jezika piše šta u koju kantu. Profesor univerziteta da budete da bacite štapic i papirić od sladoleda). Te slike su najlepše.

6. Ima još, ali vratila sam aparat, pa se snalazite dalje sami, valjda ste nešto naučili i od meneka!  Ja sam uvek važila za super profesora!

7. Ne držite nonšalantno torbicu na ramenu, a ako već držite, nemojte da ste baksuz, stavite u nju neki evrić (objašnjenje u jednom od narednih postova iz Prahe)

Nastaviće se....

Šta se bunite, nisam bila jedan dan!

Nastavak ll

Krenem ti ja na izlet u Prag, da skratim opasnosti aprila.

Počelo je dobro. Prosto da se ne poveruje. I bolje da se ne poveruje kad ja idem preko granice, nema šanse da ne bude neka petljancija.

Dodjosmo na granicu.

Pokupiše pasoše.

Nema policajca, pa ga nema, pa ga još uvek nema.

Pojavi se ljut.

Mi se svi nekako stisnusmo. Ja mislim koga li će sad muškarca da prozove.

Gleda on, gleda, podiže ruku, i prst na mene.

-Tebe nema!

-Kako nema, vidi kolika sam?

-Nema te u kompjuteru.

Ijaaaoooo, ja odmah pomislila na Poglavicu, banovo me garant zbog neke moje pisanije. Dobro iz blogoya, nije dobro, ali, šta da se radi, ali što me je banovao iz Srbije?

Izvuče onaj policaj mene iz autobusa kao zadnjeg kriminalca, nije mi lisice stavljao, što jes`, jes`

Ukuca on mene u kompjuter, moje brljivo prezime, adresu, oca, ko zna šta sve. Nema me. Hteo on da me vrati, ali se ja nisam dala. Kad su oni u autobusu videli da ja neću peške u Suboticu, još manje u Beograd, počeše da navijaju za mene. Onaj policaj me mrko pogleda, udari prečat, i sve okreće glavom. Dva i po sata na praznoj granici samo naš autobus. Onaj narod u autobusu me gleda kao, ma, znate kako me je gladao.

-Ne znam ja da li će te Madjar pustiti, natrag ne možeš bez njegovog pečata.

Madjar me pustio u EU.

Na povratku, opet belaj. Madjar sav sretan da ja napuštam EU, a onaj naš se opet uskopečio.

-Kako si se ti stvorila uopšte tu? Daj ličnu kartu.

Htedoh da mu kažem skočila padobranom, ali, mani ga, bolje da ćutim da me ne spakuje u bajbok. Ja ličnu kartu ne nosim ni po Beogradu.

 Bilo je opet povuci-potegni, lična karta, pa lična karta ili da se vratim u EU. Bilo je jos nekih komplikacija,(o  tome drugi put), tako da ovo moje bilo bedno, i evo me,  ja došla. Ko je primetio da me nema lepo od njega, ko nije, neće primetiti ni da sam došla.

Nastaviće se