Orion me je potsetio na jedan dogadjaj

Običan dan, kao mnogi pre njega. Sistematski pregled rudara u jednom malom rudarskom mestu. Uobičajeni  žagor, smeh, neko šaptanje pred ulaznim vratima, a onda mir.

Grupa rudara iz treće smene, pomešana sa drugovima iz treća, druga smena je duboko pod zemljom, zaradjuje svoj hleb.

Odmah se zna ko je odradio smenu, a ko tek ide na posao.

Umorna lica, mladi ljudi, već sa nekom borom oko usta., stariji snažnih mišića, tvrda pogleda, visoko čelo da li  što odaje intligenciju, ili se možda samo čini, jer im je kosa uvek sklonjena sa lica. Šale se medjusobno, prepičavaju zgode i nezgode. Pitaju  šta se desilo. Muškarci čitavih porodice rade po smenama, neki put prodju dani da se ne vide. Dogovaraju se o slobodnim danima koji će im se uklopiti da nešto proslave, pokušavaju da na brzinu podvale drugu da ih zameni za neki praznik, a ako se neko naivno predje, umiru od smeha. Kod rudara reč je reč, ako se da, ne prekrši se.

Sa druge strane vrata nekoliko devojaka, njihova mlada šefovica, sve u belim mantilima, našminkane, dugih namazanih noktiju, vitke, sa frizurama kao za pozorište, uštogljene, nekako se ne slažu sa onim veselim ljudima napolju.

I polako rudari ulaze, uskoro će pauza za doručak.

Na stolu u kancelariji hleb.

Devojka se okreće ka stolu da ostavi stalak sa epruvetama pun krvi.

Tog trenutka onaj hleb kreće ka njoj.

Gleda zabezeknuto, trepće, što bi rekli kao svraka na jugovini, hleb i dalje ide ka njoj.

Podiže ruke sa stalkom, skače na stolicu, i vrišti. Vrišti kao da je kolju.

 Hleb i dalje vrcka prema njoj.

Ona okrugla stolica na zavrtanj se okreće, pašće garant sa svim onim stalkom.

Iz hleba proviri repić

Ona gleda, više ne vrišti, sa stolice se popela na stol i u sigurnosti visine nadgleda situaciju.

Miš

Samo gladan miš

Devojka sa visine, sva u belom,a i ona nekako hladna, zvanična, pokaza rukom

-Bacite taj hleb, miš je u njemu.

-Zašto da bacite? Upita jedan rudar.

-Miš je u njemu, to ne može da se jede.

-Devojko, ti si mnogo besna, hleb se ne baca, daj ovamo.

-Ali, miš

-Da li si ti bila nekad u rudniku? Tamo trče pacovi kao mačke, kad bi na to gledali.

-Žene ne mogu u rudnik, nikad nisam išla pod zemlju.

-A gore si kao videla?

-Jesam.

-Da ti lepo dodjes sutra posle podne, prošvercovaćemo te pod zemlju, da vidiš kako izgleda. Nego daj taj hleb. I nikad nemoj da ga baciš.

Devojka je  dala hleb rudaru. Nadala se da on nije primetio koliko ju je bilo sramota.

Prošle su godine od toga dana. Mnogi joj se čude, ona hleb jede do zadnje mrve, nije važno koliko je star, nikad ga ne baca.

I kad nekog voli, pozdravlja ga rudarskim pozdravom

Sretno!