Nedostajes mi     9.2.2008

Subota 3 sata, jutro ili noć?

Budim se.  Ne mogu da spavam. Kao da me zoveš iz daljine...

Nema te.

 Znam da te nema, ali samo da gvirnem u tvoju sobu. Nikad se noću ne budim, a sad... ne nema te..

A počelo je sinoć još.

Bili smo zajedno, oko ti je svetlilo....                                  

Kiša napolju...

 Hladno... Sedila sam u toploj sobi sa tobom. Pričam,  pijuckam neki sok, i lepo mi je.  Danas sam razgovarala sa nekim ko mi je drag, mislim  da sam i ja njemu. Život je stvarno lep. Ne znam šta se desilo, mislim da nisam ništa uradila, ali ti si jednostavno nestao. Ne razumem. Šta se dogodilo?

Zovem tvoju kuću telefonom. Ne javljaš se. Kasno je.

Odlazim da gledam TV, okrećem one stanice, milion programa, a nema šta da se gleda. Knjiga?

Vraćam se. Gledam praznu stolicu, samo da na trenutak sednem. Ne to nije to. Bez tebe moja soba je nekako prazna.

Sutra je subota. Trebaš mi, šta da radim bez tebe? Planirala sam da... ma nije važno, idem da spavam.

Budim se u noći.  Ne, nisam te sanjala, samo se nadam da si se vratio na neki volšebni način. Polako, kao ljubavnik koji se šunja svojoj dragoj koja spava, dolazim do tvoje sobe. Mrak. Nema te. Znala sam da te nema, da je nemoguće da si tu.

Nedostaješ mi, nedostaješ mi previše. Postajem li to zavisna? E, nećeš, mogu ja , baš me briga što te nema. Evo sad ću da isplaniram ceo vikend da ni trenutak ne pomislim na tebe.

Sutra ću... ne, preksutra ću da završim posao. M očekuje da mu pošaljem, ma ne neću, D se možda javi, pa... ma ne treba mi niko, sve mogu sama.

Tvoje oči svetlile su u noći. Drugima je smetalo tvoje disanje, ali ja sam volela da te slušam.

I zašto svima smeta moje druženje sa tobom?

Priznajem, ne umem da živim bez tebe.

Mogu da te zamenim sutra, sa drugim... klin se klinom izbija, ali lažu oni koji kažu sve je to isto, samo različito pakovanje... e koje su to razlike... uf... uf... baš... baš... razlike... kao kod baš Čelika....

Sutra... možda grešim možda samo mrvica treba... možda... ma, ne... znala bih... nemoguće da sam toliko glupa,  a možda i dokažem sebi da mogu živeti bez tebe.

Gluposti, naravno da mogu, ja mogu sve... kako sam do sad živela bez tebe?

Hmmmm... u svakom slučaju drugačije...

I samo kad bih znala kako si nestao, potpuno, bez znaka najave... u sred mog razgovora sa prijateljima... kako da im to objasnim? Bio si tu, nagla sam se da uzmem sok, i kad sam se vratila nije te bilo, ti, ti, ADSL-priključku... kompjutrečino, što si se pokvario????

Ima sad da te rasturim k`o Panta kantu, sve žicetine što skupljaju prašinu ću da poskidam, pa da uguram na drugo mesto, usisaću ti prašinu, i one buljave oči što ne svetle ću da otvorim da vidim šta ima unutra.... mene si našao... mene... videćeš ti svog Boška Boškovića, Adeselčino jedna... odoh po šrafciger i bušilicu... pa kom` opanci kom` obojci...

U boj... u boj... krećem....

I nije nešto komplikovano.

Ko zna da li treba da se isključi iz struje, valjda ne treba, kako ću znati da li sam popravila....

Leleeee...

 Komšijaaaaa...

 ijaaaao...

 šta sam uradilaaaa...