Moglo bi se reći da sam imala zgodan vikend, ipak imao je manu: sve je nekako išlo previše glatko, uspešno, nemam ni za jedan pošten post materjala da napišem.
Ali!
Ja ne bih bila ja, da bar malkice ne zabrljam.
I tako, završi se taj vikend, moji me sretno ispratiše, popadaše s nogu od mojih ideja, i ja krenem za
Pošteno overim kartu (uze mi 10 kuna), mahnuše mi još jednom i dadoše gas.
Ja pravo u kafić, pijuckam kafu, gledam onu kartu na koji peron da izadjem, I polako sidjem. Da udjem u bus, nigde moje karte. U tašni mi 120 kuna, mogu sa njima da se slikam. Isprepipah se od glave do pete, karte nema.
Trk natrag u kafić, bus samo što nije krenuo.
Tamo na “mom “ mestu sedi neki čovek
-Izvinite, da niste videli neku kartu na stolu.
-Nisam, ali sad su pokupili sve i baclli.
Auuu…bacilli ih vragovi, a moja karta?
Da li d
a brljam po korpama na stanici, ko zna da li se i sme to, nisu oni Balkanci, bre, kandidati su za Evropu, a uvek se nešto štrecam od razo- raznih kandidata. Odoh ja kod kelnerice.
-Izvinite, da niste za onim stolom videli neku kartu.
-Da da, baš se čudim kako neiskorišćena karta na stolu.
Htedoh da dreknem:
-Daaaj, ali se suzdržah, počeh da se igram novčanikom… da je znala koji kapital je u njemu… poslala bi me da brljam po kantama.
Slavodobitno izvadi ona kartu, ja je još ponosnije počastih, malo me je prezrivo gledala… ali šta, pa dobila je bakšiš za onaj odvratni čaj, zbog koga sam morala da trčim na prvom zaustavljanju autobusa, na izvesno mesto…
Autobus me je sačekao… I ja sva sretna, eto meni posta…
