Da nema pijace i samoposluge, ja bih umrla od gladi. Mnogo je teško uzimati hranu iz prirode.

Posle mog iskustva sa lukom, krenula sam da berem šljive. Računam, to je lako, uzmeš korpicu kao Crvenkapa i za čas je napuniš.

Šipak!

Prvo, one šljive uopšte nisu pri ruci, drugo i one zafrkavaju. Neke se zalepe drškom za drvo, ne možeš ih otkinuti. Onda ja navalim na čupam drugu, a ona prezrela, gnjecava, zalepi mi se za kosu, majicu, prsne na lice... ... Zašto ne sazrevaju sve u isti čas?

Srećom našao se tu neko spretniji, popeo se na drvo i tresao grane, a ja sam  skupljala šljive. On je zamišljao drugačije, da se ja penjem po drvetu, a on da mi grane sa šljivama odozdo pokazuje

Hm... sad neko zamišlja idilu, keceljica sa čipkicom, i u nju se ubacuju šljive. Dele se osmesi na sve strane kao na TV reklamama

Nije bilo tako, imala sam totalno neromantične farmerke.

Sve smo,( pazi ovo, mi,) obrali i sad ćemo da pravimo rakiju.

Hik... to je zabavno... hik... živeli...

Nisu mi dali da probam, kažu treba im za šumadijski čaj.