Krenem ja rano jutros iz kuće. Kakva sam neverni Toma, i ne pogledah onu glupavu prognozu vremena. Lepo sam se doterala, sredila se baš, baš,  i krenula, naravno bilo mi je važno pa sam obukla majicu koja mi najbolje stoji, onako dekoltiranu, vazdušastu, pokazuje sve i ništa....kad razmislim, ono ništa nije tačno....

Bila sam gde sam bila....

Poče neka kiša...

Ja na autobus, provali se nebo. Nešto u zadnje vreme stalno kisnem....Drhtim ja kao prut, pomodrela, i sve mislim ne gine mi upala krajnika....noć...mrak...taksi samo u mašti....

Ali...nećete verovati, ne verujem ni ja, drhtim ja kao mali mačak u februaru i i i i i , pridje mi mladić, kao nekad vitezovi na belom konju, skide svoju jaknu i ogrnu me...spasi me od upale krajnika, pluća, ma, ko zna čega sve...srećom smo išli do iste stanice, pa me je otpratio do kuće. Vratila sam pošteno jaknu...i ...idem da kuvam caj....