Zvrrrrrrr zvrrrrr

-Molim?

Što ja umem da se javim na telefon…kao da sam ceo život čekala baš taj poziv, nekeko procvrkućem ono molim...ma, ljutim se sama na sebe.

-Ti si?

Nepoznat glas... mislim nešto, ne nisam ja, moj deda je...ali...

-Daaaaa...ne prepoznajem glas...

-Nekad si ga prepoznavala...

-Recite ko je , sad ću da spustim slusalicu.

-Ja sam AnaM....

Hoću da kažem da ne znam ko je... hoću da spustim slušalicu.... ali nešto mi zgrčilo ruku, steglo grlo.... nešto, negde duboko u meni se pokrenulo, zavitlalo kroz celo telo.... i glas mi nekako drugačiji...

-Da?....ne razumem....

...a ono u meni poče da bukti, da tutnji u glavi, da mi prži mozak.....zar je moguće da je on? Ne nije. Sad ću da se probudim iz košmara, sad ću da zagrlim mecu i da nastavim nešto drugo da sanjam....

-Kad možemo da se vidimo? Da dodjem?

-Ne.... htedoh da vrisnem, a onda zastadoh, ja sam ipak žena, glas postade hladan.... leden, kao glečer...

-Šta ti treba?

-Potrebna mi je usluga, ako ikako možeš....

Zastadoh, neki davni, davni film poče da se okreće, htela sam da viknem ne interesuje me, baš me briga šta ti treba, ni ti, ni tvoji problemi nisu moji....  htela sam... a do mene dopre glas...

-Čekam te u našem kafiću, večeras....

...a ono bubnja.... bubnja.... u našem... u našem... u našem....

-Ne postoji naš kafić, nikad nije ni postojao, ne postojimo mi, nikad nismo ni postojali, postoji samo jedan kafić, postojiš ti i postojim ja....i.....