Pozvala me komšinica na kafu,da pričam kako sam se provela na odmoru, tajanstveno se smeškala, kaže ima nešto da mi pokaže. Kakva sam naivna, bolje reći šašava, pomislila sam sigurno neka torta, već sam se oblizivala.

Pozvonim.

Udjem.

 Kafa.

Nema torte.

-A šta ćeš da mi pokažeš?

 Počeh ja izdaleka, da je potsetim na tortu.

 Kud to rekoh. Ima dva sina, jedan vragolan od sedam godina, i “ozbiljan”, od šesnest. Onaj “ozbiljan”otišao da spava kod druga, još mi nešto šapuće, ali ja mislim na tortu i ne čujem dobro. Nešto kao boji se od....ne čuh čega...

Ijaaaaooo, evo ti  malog sa iznenadjenjem, dreknula sam da me je ceo soliter čuo, skočila skoro sa petog sprata kroz prozor, srećom neki zazidani prozori, pa ne mogu da se uopšte otvore(pranje, prava uživancija za samoubice). Klinac mi stavio u krilo nekog miša, posle se uspostavilo da je ipak zamorac, kao da sam imala kad da ga zagledam, ja vrištim, a klinac donese neku zmijetinu, smejem se sad ja, znam gumena,... pružim ruku da je uhvatim, mene klinja našao....ijaaaoooo... ono hladno, pipam ja... živo...najnoviji ljubimac.

Volim životinje, nije da ne volim, nekeko više volim da su u svom prirodnom ambijentu....i  još samo neko da me pozove na kafu i pokaže mi krokodila...i sad ne idem nigde dok ne pitam ko je u kući...sve da se nabroji...i komarci ako treba.....