Probudi me jutros smeh. Ceo svet se budi u nekim suzma, noćnim morama, ja se smejem….Šta da radim ne mogu više da zaspim. Iskočim iz kreveta, provučen prstima kosu...šipak...nema...e sad bi neko pomislio: ko li joj  je to noćas počupao kosu?...Kosa mi bila kao u vile Raviojle...ne baš tako gusta, i ja ti je otfrkarih...ustvari rekla sam frizerki da mi samo “osveži vrhove”, e, to osveženje je bilo da sad imam  kosu ala Gavroš. Prvo secnula sa jedne strane, pa onda da izravna, onda kaže bolje stepenasto....

Ništa, jurim ja dalje, protrčim kroz stan “spremila ga” kao da je mačka prošla repom, na prvi pogled sve dubi. Još uvek sam nasmejana.

Kafica...Osmeh od uva do uva...

Zvrrrrrr, telefon, tindili, tindili, vrata.

Telefon nije interesantan, ali još se smeškam, a vrata...komšija

-Hoćete li da pogledate da li vam nešto curi po stanu, iskočila neka cev majstorima?

 Ne znam šta je iskočilo, ali, bilo je juriš pešadija po stanu, položila sam i taj ispit, kod mene zasad nema promena na plafonu. Još se smeškam.

Srknem ja kaficu...tras-bum...skoči nešto na terasu, ja u kuhinju, gvirnem kroz prozor, nešto skače udara po limu od ograde...još jedno tras-bum, sve se smiri...otvorim ja polako teresu, e, nije nilski konj sleteo, samo komšinica na neko kanapče obesila ćebe od 100 kila, kanapče puklo, pa kako je padalo negde sa osmog sprata, za sobom sve kršilo, skakalo po vešu opranom na jeftinoj struji, lupalo o prozore kuhinja, ostavljajući za sobom miris lahora proletnjeg, ili već nešto tako kako piše na reklamama deterdjenta. Kad je već toliko padalo, moglo je da se odbije i od mog prozora, ne, tu mu je bilo zgodno, sljapilo na terasu, eno ga cedi se po krompiru, luku, lubenici i ostalim tandrmoljama sa pijace koji stanuju na mojoj terasi u jednoj kutiji....Smeškam se još, ali ne znam dokle ću...