FIFIKA

Rešila sam da budem jako ozbiljna, da se više ne glupiram, povučem se, i samo odgovaram kimanjem glave. Nema više dvosmislenih reči, burnih reagovanja, pisanja svega i svačega, i nema više srceparajućih pesama.

Ih, rešila ja.

I trajalo je......koliko je trajalo...i  ukapiram ja da to nisam ja, ali ćutim i trpim. Biću idealna.

Zvrrrrrrrrrrrr, vrata

Komšinica

Sva u suzama, drži u jednoj ruci pismo, u drugoj torbu, i kaže da mora hitno da otputuje, a Fifiku nema gde.

Gledam ja Fifiku, a on kao omanje tele. Fifika me ne tretira, ušeta u ono sveže okrečeno i udideno, sede na tepih, stavi glavu na kauč, zatvori oči.

Ode komšinica, a ja i Fifika ostadosmo da brojimo, nadam se sate, do njenog povratka.

Ijao, Fifika hoće da jede, ono što ja spremim neće ni dvonožne fifike, a ovaj bi bio u stanju i mene da pojede.

Odoh da mu kupujem hranu, a ono cena kao da sam otišla na ručak u Interkontinental, nema veze. Krenemo Fifika i ja u šetnju, idem ja ponosno sa onim teletom, više vuče on mene gde hoće, nego ja njega, i dodjosmo do Jugoslavije hotela, pojma nemam kako se sad zove i šta je, stalno se nešto menja...i tu ti se moj Fifika sjuri na splavove...juri on, jurim ja za njim, strmeknuh se niz neku padinu...i raj...sve sami  kucovi....šetaju svoje gazde. Šta ću , kud ću, i ja....

Sad sam tek ukapirala zašto damice šetaju kučiće.

Kad su počeli da prilaze Fifiki, pa da razgovaraju sa njim, pa ga pitaju koješta, samo što mu nisu  tražili mobilni....He, he, he....uživa Fifika....

Eno ga drži kvaku zubima....hoće da me šeta...šta mogu, rešila sam da budem dobra...ne mogu da kažem ne....

Cao, do sledećeg posta...odosmo Fifika i ja u život....