Gradonačelniku Beograda

Pojma nemam ko je gradonačelnik, ali ni on nema pojma ko sam ja, pa smo na istom. Ipak ja sam u prednosti. Ja sigurno znam da on ima odličan vid

Muvala sam se malo po centru jutros, kod Konja(da li je lepše da kažem kod Narodnog Pozorišta, ili možda trga?), e baš tu, malo je nedostajalo da vrat slomim.Gledam ja gde da predjem ulicu, milion semafora, zebri, a ja se zanela, zagledala, što će reći digla nos, a ne kao neka poštena seoska mlada da gledam u zemlju. I, tras, jedva se zadržah da se celom dužinom ne opružim po trotoaru. Gledam ja šta je to? Nisam ustanovila, neko desetak santimetra visoko postolje, pa neki krugovi po njemu, možda je zaostatak neke iskopine, pa ga čuvaju kao raritet, ali neće biti, ima ih više.

Idem sad ja dalje, ali opreznije, gledam grupa stranaca, blesi u nebo, sve gledaju neke krovove, ne znaju, siroti da kod nas treba skromno gledati u pod, šta ćeš, stranc, neiskusni. I tras, opruži se jedan, baš ispred spomenika, dvoje ga digoše, a njemu još neprijatno sve se smeška, ali sa nekim grčem, kiselo.

Ukapiram ja, to su postavili neke stubiće, na sve strane, da neko ne parkira kola, a ako ne vidite dobro sedite kod kuće, ili ako ste neki od retkih koji razgledaju grad, gledajte u zemlju, možda i tu nešto vidite.

Doputovala sam iz posete jednom drugom gradu, nije važno kome. Volela bih da se naš gradonačelnik prošeta malo do tog grada, na svakom parkiralistu, a ima ih baš mnogo, najmanje dva mesta su rezervisana za kola invalida. Pored tih mesta tabla:Ako ste uzeli moje mesto za parkiranje, hoćete li i moju invalidnost?

Nisam videla ni jedno mesto da je neko zauzeo invalidima. Zar je moguće da smo mi gori, od njih?

I želim gradonačelniku Beograda, da dugo, dugo dobro vidi, da još duže bude zdrav, ali nemaju svi ljudi tu sreću....