Хранила га двадесет година;
Кад је био од двадес т година
Лепо га је оженила мајка
Узми, храно, Милу , материну
Кад увечер дигли се сватови,
Леже Стева у меку постељу,
Па он зове Милу материну
Ходи мени у меку постељу
Ал беседи Мила Материна
Не могу ти твоја љуба бити
Докле твоју не погубиш мајку
Кад освану и сунце ограну
Ал је Стева коња оправио
Узе мајку за десницу руку
Седи мајко у зелену траву
Да ти легнем на твоје криоце
Да ти кажем шта Мила беседи
Седе мајка на зелену траву
Леже Стева мајци на криоце
Трже ножа од свилена појаса
Па удари мајку у срдашце
Како но је лако ударио
На ножу јој срце извадио
Оде Стева кући плакајући...
Кад је дошо на велика врата
Клече коњиц на оба колена
Паде Стева с коња големога.
Ал беседи срце материно
Леле мени, уби ми се дете
Кад дођоше у пребеле дворе
Пушта коња по мрамор авлији
Игра коњиц у зеленој трави
Кано јање у зеленој трави
Оде Стево у пребеле дворе
Па он скиде срце материно
Па га меће на часну трпезу
Ево теби, Мило материна
Ево теби срце свекрвино
Кад ми нема моје миле мајке,
Нека нема ни мене јунака
Ево Мило, теби моји двори
И за тобом остали ми пусти
Закукала Мила материна
Леле мени и до Бога мога
Где остадох млада удовица
Али Стева и не гледа Миле
Скиде ножа с срца материна
Па удари себе у срдашце
Како но се лако ударипо
Са црном се земљом саставио