BARBARA-ZIMOVANJE 2.
Ujutro je Barbara medju prvima došla na doručak. Miloje je već bio tu, udubljen u neke stihove mrmljao je, rumenilo, rosa, sneg. Barbara se nasmeja
-Teško da ćeš naći rosu u snegu..
-Možda, ali tako se lepo uklapa, nema veze, ne razumeš ti to, to je pesnička sloboda.
Barbara pomisli, pa i ako je pesnička sloboda, malo je previše...rosa na snegu...svašta. Verovatno sam previše realna.
Pridje joj zgodan mladić. Gledala ga je širom otvorenih očiju, desnu ruku primakla je ustima da ne vikne, skoro se onesvestila.
-Olivere? Prošaputaše njene usne
-Ne, ja sam Filip, zbuni se sad mladić.
-Ja, ja, izvinite, vidim ga u svakom....njene oči su ga posmatrale, istraživale, to je bio njen Oliver, kosa malo duža, oči možda nisu imale onaj topli sjaj kojim ju je gledao Oliver, ali ramena, ruke, način hoda...njegova brada, oseti želju da je dodirne, pomiluje, ali ...samo zatvori oči. Uspomene je preplaviše...
Neka čudna užurbanost u hotelu, neko šaputanje...pogledi..nešto se dešavalo. Neki čovek pridje Barbari, pretstavi se, ali ona je čula samo policija. Malo mi je dosta policije u zadnje vreme...ali šta je tu je...
Pitao ju je za onog dečaka, da li ga je videla, kada..Površno je odgovarala, još se ljutila na njega, što joj nije doneo coca-colu.
-Njega nigde nema, nestao je iz hotela, na noćno skijanje nije išao.
Barbara se strese, a Miloje dodade
-Da, da, i ja sam ga video kad je krenuo ka baru.
Vreme je odmicalo, Barbara je jurcala po netu, ovo bi moglo da bude interesantno
-Šta imaš na sebi? pitao je neko
-Pa, trenerku, oklevajući otkuca Barbara
-A ispod nje, nosiš li gacice?
Bože, budale, pomisli Barbara, i kvrcnu ga u vasionu. Ali ne ide to baš tako...posle nekoliko minuta, evo ga opet
-Ja sam Satir, tražim jednu lutkicu da se malo poigramo
Kvrc, ode Satir, ali posle nekoliko minuta tekst
-Lutkica bi da se igra samnom, ja imam..nije dalje čitala. Ako presečem, opet ce doći, gleda Barbara po ekranu na samom dnu sitno piše: zabrana pristupa...kvrc...nema više Satira.
Filip pridje njoj i Veri, koja je u medjuvremenu stigla sa kafama u ruci. Nekako se Barbari učinilo da se poznaju. Kako je znala kakvu kafu pije Filip?...postajem paranoična...
Svaki put kad pogleda Filipa, Barbara se zbuni, zar je moguće da toliko liče?
Započeše razgovor, o svemu pomalo. Filipu je bilo žao što ona tako mlada, zdrava, mora da sedi dok se svi zabavljaju.
-E baš pucam od zdravlja, nasmeja se Barbara, noga me boli, a i srce mi nije u redu. Mislila je na Olivera, ljubav, na ono što je moglo da bude. Nije bila ni na njegovoj sahrani, a kažu da kad nekog ne sahraniš, on ostaje zauvek pored tebe, tvog srca, misli...
Filip i Vera izmenjaše poglede. U tom trenutku pridje Miloje, krupan, jak, što kažu konju bi rep iščupao, a ovamo po ceo dan blebeće: Mesec, zvezde, povetarac, maj, aj, avaj.... Vera mu se odmah okrete govoreći
-Treba sirotu Barbaru ostaviti da se odmara, da prikupi snage za svoje bolesno srce.
NASTAVIĆE SE
Uz kaficu
1.U svadji žena predbacuje mužu
-Dala sam ti najbolje godine svog života!
-I šta sad hoćeš, priznanicu?
2.-Lutkice, pozvao bih te kod sebe,
Ubedjuje mladić devojku.
-Hvala, nisam zainteresovana!
-Ali ja ne pozivam baš svaku devojku!
-Ni ja ne odbijam svaki poziv!