9.BARBARA-ZIMOVANJE

Čudan je kriminal ljudi, kad već misliš da ništa strašnije ne mogu da izmisle, da novac ne mogu da zarade na gori način, sete se nečeg, novog, još goreg, još užasnijeg.

Nijedna životinja u prirodi nije tako okrutna prema svojoj vrsti.

Dešava se da lavica ili lav ubiju svoje mladunče,da ribe pojedu svoju mladj, dešava se, ali kod ljudi je ta okrutnost normalna.

Nijedna životinjska vrsta se tako sistematski ne uništava kao čovek.

Barbara je bila paralisana od straha. Čula je za slučajeve prodavanja krvi, nekog organa, ali to je bilo tamo negde, ne kod nas.

Čuo se šum helikoptera, koji je dolazio, i tišina.

Neko viknu. Pucanj, šta se dešava?

Grube ruke dohvatile su Barbaru, samo je jeknula i onesvestila se. Strah od užasa koji ju je čekao, bio je preveliki.

U polusvesnom stanju, osetila je da je guraju, noga ju je bolela, nosili su je niz stepenice.

Podrum.

 Mrak.

Tišina, a onda razgorači oči.

Nastaviće se

Uz čašu crnog vina

Potreban je minut da vam se neko dopadne

Potreban je sat da se zaljubite

Potreban je dan da nekog zavolite

Nije dovoljan čitav život da ga zaboravite!!

 A UZ KAFICU

1.Doktore, zena mi dobila kompleks inreriornosti

sta da uradim da ostene uvek takva?

       RECYCLE  BIN

Papirni-virtualni i živi svet definitivno postoje. Neki tvrde da je papirnati svet živ, a drugi da ovaj živi, sve više postaje papirnati.

Stvar vidjenja i nije važno. Važno je da hteli mi to ili ne ta dva sveta se sve više prepliću, i ne znam da mogu, kojem bi dala prednost.

Elem, u tom papirnatom svetu bila kutija, njie kažu kutija, nego folder, ma, zovi me i šerpom samo nemoj da jedeš iz mene, kao da je važno kako se zove.  U tom folderu, kao u fijoci, stajali papiri mog prijatelja. Jednog lepog dana, javi se on

-Pošalji mi papire.

Ja kakva sam brza, odmah, klik na onu kutujicu, pardon, folder, izadju papiri, kliknem onako smotana, ponovo...frrrrrr... i papiri odoše u RECYCLE  BIN

Šlog da me strefi!

Vidim ja vire iz kante, mogu prstima da ih dotaknem, ali prsti udaraju u ekran.

Onaj tamo čeka.

Ništa ne smem ni da pipnem, talenat sam da sve poništim i da nestane u nepovrat. Okrećem se kao maca oko vruće kaše, ma vidim ih,nisu otišli, piše da su tu, ali....

Nabacujem ja, onako izdaleka svima šta mi se desilo, oni se značajno smeškaju, na kraj pameti im nije da ja to ne umem da izvadim.

To vam je kao u onom kvizu Milioner, kad nešto znaš,zgranjavaš se što onaj tamo ne zna. Šta li se uopšte javljao, kad ne zna osnovne stvari. Misliš tako, sve do trenutka, dok on ne odgovori na neko pitanje, kao iz topa,a ti ne znaš ni šta su pitali.

Tako svi znaju, i na kraj pameti im ne pada, da ja pojma nemam.

I onda se javi, jedan pravi vitez, za princezu, samo rece:otvori korpu,selektuj šta hoćeš da vratiš, pritisni RESTORE...i bi šta bi...a meni usta od uha do uha...sve skočilo na svoje mesto, postrojilo se kao vojnici na paradnom maršu, i ne vidi se da sam zabrljala.

I nešto mislim, što tako ne može i u ovom živom svetu?...Možda i može, ali mi niko nije pokazao...misle znam....

Uz kaficu, gorku

1.U kineskom restoranu kelner preporučuje

-Imamo pržene skakavce, mravlja jaja

Lastavičeva gnezda....

-Ama, ja nisam došao da tamanim gamad,

 nego da ručam.

2.-Kelner imate li škampe,

 kavijar, crno vino?

 -Naravno

-Odlično, donesite mi onda podvarak,

 ljute papričice i belo vino