Eto ti ga sad, dan ubio se za pisanje, a ja nemam matrejala, jel` kao svi “veliki “pisci.

Nemam ni onu korpu gde se bacaju otpatci, da ne bi jedne dobre duše ne bih znala ni šta je onaj Recycle  Bin... uf, što su me tek za te “cucle” kritikovali... strava... te latinica, te ćirilica... ali nije to tema.

Tema je ovako. Krenem ja,  koje krenem, pobegnem od kuće od one špajze koju sam napunila kao da će glad....

I gde ću, po ovoj zimi nego nekom da se utrapim. Srećom zovu me.

Telefon.

Šipak,

 Da dodjem noćas... da radim... e, da je nešto drugo... ali idi ti pa gledi narkomane.... valjda im zastoj neki u isporuci pa navalili baš kod mene...

Stanem ja pred kuću... te posete... pritisnem dugmence... ništa... interfon ne radi... da se derem neće čuti... nije što je gluva, nego deveti sprat... Naičiće neko...velika zgrada. Pola sata sam dreždila, po ovoj zimi, kosa mi kao metla postala,  dok nije naišao jedan stanar.

 Džaba sam se obradovala,  nije hteo da me pusti da udjem sa njim... kaže ne poznaje me... pa da se upoznamo kažem ja... jok... očigledno mu se nisam dopala...

Srećom naidje neka žena... njoj sam se dopala te mi u troje udjosmo u lift.

Kad ja ne slušam, lepo čovek nije hteo da me pusti.

Podjosmo. Očekujem ja ono frrrr , e, nije frrr, nego tandr, tandr.... krc... drrr... krc...

Crkla sam od straha, uhvatih se za onog čoveka, žena poče da vrišti, lift stade, ugasi se svetlo....

I šta sad? `ajde, kažite, šta sad?

Došlo mi da tresnem onu ženu što se dere, srećom onaj čovek nervozan, razdra se na nju te se ona ućuta.

Oni počeše da dozivaju... jes`sluša neko ko se dere u onom kavezu. Ja ti se okomih na vrata, šteta što sam imala patike... ali kad ja grunem tu trava ne raste....

I tako posle pola sata, dodje struja... džaba smo lupali. Neki brljiv lift, kad nestane struja stane gde se zadesio, kod mene ide do narednog sprata... bar mislim da je tako...

Dodjoh najzad kod B. ona me dočeka

-Gdeee si do saaaada???...

E, znam mislili ste da je otišla... nije... nema više... šta smo pričali tajna...

Šumske vile svuda idu i sve znaju.

greškom je vila bila plava...e, neće više... možda ova nešto i uradi, ona trapavica plava... ništa...

Bila jedna šuma. To već znate. A šuma kao šuma puna raznoraznih životinja. Ima tu dobrih životinjica, onih malo manje dobrih i životinjica koje nisu uopšte dobre, ali nećemo o njima. Da nas ćemo o jednoj maloj slatkoj veverici.

Ihhh... te veverice, vrte repom i stalno negde jurcaju. Skupljaju neku zimnicu. Nije mi jasno zašto lepo ne odu u samoposlugu i kupe šta im treba.

Čula sam da ova veverica sad skuplja svašta... i ne baš samo orahe i lešnjake, što bi se od veverice očekivalo. Čudna neka životinjica.... baš da je vidim kad zaveje sneg kako će da  gricka to što je sakupila.

Malo joj što sama svašta radi, nego još napravila spisak da nešto ne zaboravi. A spisak skroman, prosto da ne veruješ. Na njemu nekoliko mobilnih telefona, možda čokolade, bonbone, neka igračka, pa znate već ono šta se stavlja u paketić kad hoćete nekog da obradujete.Zamislite šta biste vi voleli da dobijete. Ma, šta tu ja trabunjam, pogledajte u spisak na naslovnici je.

I sad veverica sve to skuplja i zamislite... sve će odneti nekim malim bolesnim životinjicama u šumi koje su u nekoj pećini u koju niko ne voli, da ide, ali neko mora...

Videla sam jednu bolesnu ptičicu. Glava joj je umorno ležala na jastuku, malo se savila i gledala negde daleko, praznim pogledom, oči su bile nekako velike i tužne, nije imala snage da se podigne iz kreveta da vidi prve pahuljice koje su virile, htela je da nekog pozove, nije imala mogla. Njeno krilo bilo je slomljeno.

Ja noćas nisam mogla da spavam, mislila sam kako bi bilo lepo da sve bolesne ptičice ozdrave, a radost čini čuda...

Ako neko ovo čita, molim ga, pomozite veverici da donese, makar samo jedan osmeh bolesnim ptičicama, jer ptičice u toj šumi su kao i deca, žele da polete, polete visoko, da se smeju, da trče, da budu nestašne. A dečiji osmeh? Najvredniji je na svetu

POMOZITE DA BAJKA NE BUDE SAMO BAJKA

Voli vas vaša Šumska vila