Zašto uvek u životu moramo nešto odlučivati? Lepše bi bilo da se dogadjaji samo redjaju da klize, kao kad plivaš. Kako bi to izgledalo da je sve već unapred odlučeno? Sigurno bi bilo divno!!

Rodiš se i odmah te utrpaju u pampersice, nema različitih , samo jedne jedine, cucla u usta.... ti ne plačeš, nema promene.

 Mamino mleko, tatin dim cigarete, bata te klepi po glavi... ti ne plačeš, nema promene.

Škola, nastavnici, profesori i ostali gnjavatori, znanje, ocene.... ti ne plačeš, nema promene.

Posao, grad, stan, nema dosadnih razgovora, pregovora, nadmetanja... ti ne plačeš, nema promene.

On, plave oči ili zelene, pametan ili glup, bogat ili siromašan, voli te ili ne.... ti ne plačeš, nema promene.

Jedno dete, dva, tri, pet, važno je da su tu da se svadjaju i galame prave neku gužvu.... ti ne plačeš, nema promene.

Plata mala ili velika, sastavljaš kraj s krajem ili se razbacuješ.... ti ne plačeš, nema promene.

Muzika narodnjak ili džezz, kolce ili valcer, gluv si ili muzikalan, balerina ili dve leve noge... ti ne plačeš, nema promene.

Sport, voliš ili ne, plivanje ili bezbol, odbojka ili padobranstvo... ti ne plačeš, nema promene.

U tebi ljubomora ili ravnodušnost, zavist ili razdraganost,... ti ne plačeš, nema promene.

I tako lepo dani teku, sve je unapred odredjeno, glatko ide, nema problema odluka i ostalih zezancija... ti ne plačeš, nema promene.

I svi sretni i zadovoljni

Jedino.... ima mali problemčić....

Noć... kiša...  toplo u sobi... meka muzika razbija... nemir se uvlači u tebe... gledaš ga čeznutljivo... pored tebe je...  ON, takav, kakav je.... ti ne plačeš, nema promena.... ti urlaš...... jer on gleda TV, pije pivo i lista Sport i Skandal, nema promene....

Grad se već sprema za Božične praznike . Gomile sijalica se postavlja, imitiraće jelke. Miloni svećica će uskoro zasijati. Euforija se šunja.

Lutam gradom, koji je nekad bio moj, a sad se trudim da ne zalutam. Klackam se u tramvaju i gledam da slučajno mi nešto ne primakne.

I...  pojavio se ON... široka ramena, sitne smedje oči, tanke usne,  modra kapa navučena na čelo, raširenih nogu blokira izlaz, držao se za sedište.

Stoji skoro do mene... i... iz čista mira grabi jednu devojčicu za rame. Ona ga gleda, prvo ljuto, onda se šire tamne oči, usne se skupljaju, grize ih u strahu, suzice se skupljaju... boji se...

A on?

-Ti si moja, samo moja...

Nož, nekako kriv,  kožne drške,izbrazdan,  ko zna kako se našao u njegovoj ruci, vitla njime, oči mu sevaju, zubi izviruju iz usta kao u zveri.... Viče....

-Svi ste vi krivi, svi... ubiću...  zaklaću... nećete vi meni.... znate li ko sam ja?.... ja sam... ja... ću...

Strah me blokira. Šta mi je trebalo da dodjem u taj grad, u taj tramvaj, u?.... Postoji li ipak sudbina? Hoću li sad umreti? Mislila sam da sam već umrla. Umreću. Umreću u gradu u kome sam rodjena, zatvoriće se krug. Koliko puta se može umreti?

Tramvaj klizi šinama. Sad će okuka, tu je uvek usporavao, sećam se, bila sam dete, otvoreni tramvaj, iskakali smo na užas “matorca”, trkali se sa tramvajem i uletali u ulaz  ponosno...

Ja sam se uvek plašila... nadala sam se da ćemo izaći normalno na stanici, i ušetati u kuću.... ali bilo me je sramota da priznam da sam kukavica.

Ja ne pripadam više ovde. Šta uopšte tu tražim? Nisam dete. I bojim se, užasno se bojim, ne smem ni da ga pogledam....

I ... onda...

Dešava li vam se da vam mozak ne odlučuje?? Jednostavno nešto uradite refleksno???.....

Tramvaj se naginje u poznatoj krivini, mladić na trenutak ispušta rame devojčice, instiktivno se hvata za šipku.

 A ja??

Ja nisam normalna.... moja noga se sama podiže, šutiram ga u cevanicu, kolenom u...  pa, malo više... i sedam na pod, zakačivši se pri tom na stolicu... nož ispada, neki ljudi priskočiše.... devojčica vrišti... tramvaj staje... cirkus... izvlačim se iz gomile pocepanog zadnjeg para čarapa...

Lažu novine... to se nije dogodilo... ne nije... ne bih ja... nisam ja takva.... ja sam nežna kao cvetić... dašak vetra... lahor....andjelak... a ova modrica na.... na mestu gde ledja gube pristojno ime... to je...