URA!!! Doputovala sam kući, još samo trenutak i uroniću u lepotu svog stana, svoj mir, bezbednost… opuštenost… I ugrejaću se…smrzla sam se živa…
Znam... otvaram vrata, čitam poruke na sekretarici, šutiram cipele, bacam jaknu, palim bojler... strip-tiz samo za mene...
Tu sam...
Još samo da otključam....
E, šipak ću da otvorim, prevrćem tašnu, pregradice, izvrćem je, istresam na ulicu, nema ga... nemoguće... mora da je tu... mora... ponovo sve panično izvrćem. Vrata zuje, neko je video moju borbu sa torbomi otvorio vrata....guram kofer da se ne zatvore, kupim milion sitnica i nabacujem ih bez reda... mašem nevidljivom komšiji za hvala, osmeh i... upadam, ali ne u stan.
Stojim sa koferom, torbom tašnom, kao idiot, pred vratima stana... e da mi je ključ pod otiračem...
Ključ, večito mi nestaje, nećemo sad o tome čega je on simbol.... to je iz druge priče.
Da zazvonim? Možda se neki provalnik razbaškario, pa mi otvori??ma, nisam ja te sreće.
Mogu da sedim do sudnjeg dana i da gledam u vrata kao budala....
Ima još jedan način. Ja sam u pantalonama...
I... ne, neću... ne smem, čekaću dan. Šta ima da čekam??
Kreći AnaM!! Htela ja to ili ne, sve je, kažu, zapisano u knjizi sudbine, i šta da se onda mislim, šta će da se desi desiće se, pa zapisano je, zar ne?
Gomila stvari ostaje pred vratima, a ja u svetlarnik kod komšija.
Zvonim.
Zgranjavaju se, ali otvaraju. Objašnjavam. Neće.
Ja se smejem. Ko vas pita?
I...
Dva su izbora: soba: tri stakla da se slome i roletna, ili kuhinja, neki glupi ormar koji ne služi ničemu, smeta. Trenutak “velike”odluke: staklorezac, roletnar?? kuhinja pobedjuje.
-Sačekaj da ujutro zovemo nekog mladog muškarca.
Gledam krvnički na tu izjavu. Skidam pulover, čizmice, ostajem u bodiju i penjem se na zid terase.
A terasa visoka(da mi je upoznati arhitektu),kad ja kažem visoka ograda, onda.... Penjem se elegantno kao nilski konj, prava trapavica, Stojim na ivici
Dobro je.
Sad treba gurnuti nogu na moju terasu iza zida. Ne da ormar .Ti će da mi braniš... Otvara vrata(inače se zaglavljuju). Guram nogu, zajašem onaj pregradni zid, sad druga noga, dobro da nisam stonoga....
Ide i desna noga, leva kleca, hvatam se za neko konopče koje demonstrativno puca, skačem, više se rušim na pod... na glavu mi pada plastična kaca za kupus(kud je ne napunih, šta ću zimus da jedem?), preko ramena mi pada motka od briska, ali na terasi sam....
URA!!Oko mene haos.
Kupatilo?
Špajz?
Kuhinja?
Uzimam konzervu i lupam po staklu kuhinje, ni slučajno da se razbije.
Špajz sam odmah odbacila, ako upadnem u njega do proleća neću spremiti porazbijane tegle, šerpe i ostalu skalameriju.
Kupatilo!
Što je visoko! Penjem se na stolicu, frrrr, mreža, ima komarci da se raduju... upadam u kadu elegantnije, već sam uvežbala. Komšije se deru
-Jesi li živa?
-Nisam, dolazite na kafu,smejem se ja... hvatam se za plavi peškir... uf... plavi... .i... pa rekoh, palim bojler... bosa sam vec... i otvaram vrata svojim koferima....
Šta je sad na redu?... ah da..... meni nikad nije dosadno..... ali sad najozbiljnije se povlačim u pećinui ne mrdam do aprila....