Kiša pada, nema stepenice da sidje... uf... što je štos....

Što volim kad ovako pljusti kiša, a ja moram napolje. Ubilo se od ljubavi.

A tek oblačenje! Zašto lepo ne mogu da obučem ronilačku opremu i krenem  u grad... ne može, strpali bi me u  bolnicu, nakljukali sedativima, i ko bi onda završio posao koji sam započela???

E, da se onda obučem. Kožne pantalone, čizme, preko toga mantil, pa kišobran... beogradjanke ne nose kape ni šešire...

I krenem, naravno na bus, ne u kadilak. Idem ja vrc-vrc... idu kola, pa neka idu imaju svoj put, što volim kad sam tako naivna. Šljap, prodje ti dasa kroz omanje jezero na kolovozu, okupa sve čekače, i crkava od smeha. Ali ako, neće ni on dugo... sve mu po spisku redjamo... i   i   stiže ga kletva... odmah tu pored stanice, stadoše kola. Neki naivci potrčaše, misle sad će da ih vozi u grad, neki deda ga potkači ogromnim kišobranom po kolima. Dasa izadje iz kola, za sekund mokar do gaća, gleda nešto, zaviruje, i meni dodje bus... caos...  mislim ja...

U busu veselo, jedan mi odmah parkirao kišobran u čizmice, drugi zabio lakat  u grlo i umilnim glasom guguće na telefon... ali nikako ne mogu danas ... znam znam izložba... da da važno... dobro srce... dobro... kako ti kažeš. Gde li samo ženske nalaze te poslušne??? meni bi rekao: ne pada mi na pamet po ovoj kiši da idem na neku glupu izložbu, bolje dodji kod mene... šta ćeš neke se rode sretne....

Ispred mosta stade, ne ide dalje, bus ne ide, ali mi “prošetasmo” dobru komadinu puta, i onaj jedan cm suvoga na meni natopi se kišom. Ko li ono reče da kiša treba da pada 40 dana? Neka pada njemu za vrat.

Dodje drugi bus, udjosmo mi kao mokri kao miš iz rasola, a oni putnici nas mrko gledaju, kao da smo neki divljaci koji su pre ulaska, njima za inat, sa sve odelom skočili u Savu.

 Nije važno, stigoh...

i

-Ti došla??? Zaboravila sam da ti javim da je pomereno za  iduću nedelju.

Pišem ovo, zar ne??? To znači da:

1.nisam je zadavila,

2.nisam u zatvoru i

3.imam živce kao konopce.

Cao, odoh da zaronim još jednom danas....