Verujete li u ljubav na prvi pogled?

Ja ne!

Da počnem ispočetka.

Zajedno smo već godinama, da vam i ne kažem koliko. Volim ga. Stvarno ga volim. Nekad se nismo razdvajali, ali život, kao život. On me je uvek verno čekao, nije se mrdnuo od mene i kad sam ga potpuno zapostavila. Jednostavno nisam imala vremena za njega.

U zadnje vreme ga samo obidjem, proverim da li mi je još uvek veran, i odem.

Dobro, izlazila sam nekoliko puta s njim, ali to nije ono pravo zadovoljstvo kao nekada, kad se satima nismo mogli odvojiti.

Nisam umela da živim bez njega, gde god sam krenula on je išao samnom.

Jednom me je prevario u Grčkoj, žestoko, ali, malo suzica, puno parica, zaboravilo se.

Ali...

Uvek sam volela mladje, kao neko prokletstvo je to u meni. Moji vršnjaci su tako dosadni.

I ugledala sam ga. Mlad, lep, nekako dundast, sladak,.... joj, kad sam ga videla, htela sam da ga odmah vodim kući. Noćima sam ga sanjala, ujutro bih se budila sama u krevetu, a želja.... Uh, nije me ni pogledao, ali toliko sam ga obilazila da sam sigurna da me je primetio.

Stara ljubav???

Jednom sam vodila ljubav (kaže li se to uopšte tako?ili možda radila sam sklekove?) bojala sam se da ne naidje komšija, sakrio me je u sebe.

Volela sam da ga kupam. Obukla bih šorc, drvene papuče sa visokom petom, majušnu majicu, komšije su se sablažnjavale, a ja sam ga u dvorištu sapunjala, polivala vodom, milovala, jao kad sam ga brisala, sva sam se oznojila...

I sad pogledavam novog,... ali ne bih se odrekla ni starog.

Da danas je loto, imam jednu kolonu uplaćenu, možda ta nova ljubav i nije tako daleko... smeška mi se već taj mali slatki, srebrni autić...