Ne mogu danima da pobegnem od teških i crnih misli.Znate kada neki dogadjaj pokrene lavinu koja je bila zaključana duboko u meni.A ja sam dobra u tome da ružne stvari par dana žvaćem a onda to sakrijem .I tako bežim i imam plan gde sam šta pokopala i tačno znam koliko još ima mesta .Ovakve stvari me pomeraju iz ležišta,da Vam objasnim.
Zvala sam prijateljicu da vidim da li se vratila sa odmora .Jeste par dana ranije zato što su joj javili da joj je otac u komi.Ustao je ujutru i pao.Nažalost više se nije probudio.Mlad,zdrav.
Zašto,kako itd mene muče pitanja.Da li je osetio nešto,da li ima načina da je nešto znao?.Da li bi bilo drugačije ?
Da nešto znamo kada i šta može da nam se desi da li bismo se drugačije ponašali,više smejali,govorili ljudima više da ih volimo..................
Da li neko razmišlja da svake sekunde može nešto ružno da nam se desi.Da li nam dani prolaze i za masu stvari kažemo ''Ma sutra ću''
Ha,kakva ironija.
Sve je ovo ovako zbrkano zato što ne mogu da pišem o svom ocu koji je umro pre deset god.jer sam lavinu zaustavila negde oko srca i ne dam joj dalje .Plašim se da bi počela da plačem i da ne bi mogla da se zaustavim.
