Bebe, bebe, bebe, na sve strane kmekeću , šarmiraju , vire iz kolica krofnaste butkice, ispod šeširića trepću …sve žene trudne, u radnjama , autobusima, po parkovima, drugaricina drugarica, Micina Cica…
Uspešno ignorišem sve bebe ovoga sveta jer sam sada već davno( u desetom mesecu sopstvene trudnoće sa osećajem blago trokrilnom ormanu što je zgodan zavidim mu, i u veštački izazvanim porodjajnim mukama i bolovima ) dok sam grizla plastični rajf sa glave da ne bih pojela sopstvenu ruku sebi rekla , aaaaaa pa više nikada....
I kada sam dobijala bezbroj pitanja od male mučiteljke koja nije želela da napusti stomak, a što mi ne rodiš brata trep, a sestru trep, a možda blizance trep trep, jasno i glasno stavila do znanja, aaaaa pa više nikada...
Kada je porasla onda sam joj objasnila kako se prave bebe i da nije dovoljna samo njena želja ili moja dobra volja koje nema btw...Ima još jedna sitnica koja fali...
I mislila sam ućutaće jer je svesna da te sitnice nema, niti je možemo kupiti za male pare u Tempu...
Sledi ,
Mala mučiteljka veselim glasom: „a da usvojimo bebu trep trep“
Ja smorena: “ne možemo da usvojimo bebu, zakon je surov, a i realno neko nas dve treba da usvoji aman mani me se“ nema trep
Mala mučiteljka veselim glasom: „a da zamoliš nekoga samo da ti napravi bebu pa da ode trep trep „
Ja smorena: „ne, ne mogu , to nije nešto za šta se moli“ nema trep
Mislim se valjda smo završile sa tim neprijatnim razgovorima kad evo je
Mala mučiteljka presrećna: „smislila sam, gledala sam na TV-u emisiju, postoje hraniteljske porodice, taman malo da imamo bebu i kad poraste da je vratimo ...trep trep“
Ja iziritirana više pritiskom koji se vrši nadamnom: “ljubi te majka pametnu i upornu, beba nije igračka i ne uzima se i ne vraća po potrebi, nema bebe i aman mani me se ...“nema trep
Prošle su godine, na temu je stavljena tačka . Do pre neki dan...
Ničim izazvana u ruke mi je stavljena beba. Ćelava, sa jednom plavom loknom na sred glave. Velikim okruglim plavim očima . Najvećim trepavicama koje sam videla. Da u tom momentu nije imala uši nasmejala bi se oko glave. Ali to nije običan osmeh, ne ...To je osmeh koji kada dobijete imate osećaj da sija sunce malo jače... Možda zbog ta dvaipo zuba koja ima ...Možda jer smo se malo njuškale, mislim ja sam nju njuškala oko glave i ušiju i malo ljubila po rukama i nogama , a ona se gnjezdila i pentrala po meni kao da se znamo sto godina...
Možda zbog godina, možda zbog mirisa male Katarine, čini mi se stari dobri kosili, možda mi divljaju neki hormoni , to je uvek dijagnoza koja pali...ali meni je sadažao što sam ignorisala i odbacila sve trep trep predloge... Pa i morsko prase bi nam dobro došlo sada...
… Diže sefrka svaki dan , oko nekog vida nasilja . Od neuspele parade , preko ubistva nesrećnog Brisa , do emisija zbog kojih sam već pisala , koje malo je reći prelaze granice dobrog ukusa .
Šta sam htela da kažem , možemo da vičemo , na ovaj ili onaj način , na ulici ili preko FB , ništa se neće promeniti . Ne funkcioniše,bar ne kako bi trebalo , ili kako ja kao mali I nebitni građanin očekujem . I što mi se ovih dana mota po glavi jedan grafit “Želim da ne želim da odem odavde “…
Ne želim majke mi , i ne želim da moja ćerka sutra ode , ne želim da putujem po deset satiavionom da bismo se videle. I ne kukam , prezirem kukanje , ne bežim , nisam kukavica , moj grad , moja zemlja , ne stidim se . Tu sam da dam svoj maksimum da ona ostane . Jer ovde ima sve , i nije bolje tamo preko .
Ali... Šta se dešava ili šbbkbb (šta bi bilo kad bi bilo )
Prirodno jel (posle svih tantalovih muka, obdaništa koje imaju radno vreme koje nikome ne odgovara , natmurenih vaspitačica koje postavljaju baš lična pitanja tipa “kako nemate babe i dede da uskoče , pa svi ih imaju „ , nikakve pomoći od države , pogrešnih dijagnoza , jednom za malo da me prebije lekar u Tiršovoj , verovatno je ustao na levu nogu !? i zaključka da ne dao ti bog da u Srbiji budeš samohrana majka, sve trpi ali se ne razvodi) , eto ga pubertet prepun pitanja . I to je normalno jbg i mi smo pitali svašta ,ali nismo imali u udarnim terminimafarme i velike mozgove i bratove prepune fantastičnih (čitaj skandaloznih) izjava , trenutkeistine , svadbe za 48h itd. A deca ko deca sve čuju i videpa krene„A što ovu ženu biju , a šta znači gej , a lezbejka , a što njih ne vole , a jel ih policija voli , a šta ako ja postanem gej , hoće i mene tući , a zašto se oni skidaju goli u velikom bratu , a što mi ne daš da gledam to , ali svi iz razreda gledaju , pa jeste gledaju i grand jedina ja uvek ćutim ...I nisi mi dala ni američko rvanje da gledam , neću Fox Life , neću ni Ultru to je za bebe , to niko ne gleda“ ...A HBO ? Molim te reci da to neko gleda , ako ne na spavanje …Takav ti horoskop …
Zabraniti I držati pod “staklenim zvonom” ili pustiti pa objašnjavati do sutra zašto to ne valja ? A ostatak (razreda) ne deli to mišljenje .Mada razmišljam da na pitanje zašto počnem lepo da odgovaram sa zato . Ili ako sam baš raspoložena sa zato što sam ja tako rekla...
Ili se vratiti malo u devedesete I razmisliti da li su ta deca ulice , ratova , besa , neimanja , besa , nemaštine , gladi , pogibije najmilijih , besa , sada postali ponosni roditelji dece čiji su idoli Ceca (jer se udala za Arkana cara ) I do jaja je riba I pesme su joj vrh brate , Seka Aleksić je je prosto Seka , JK jer ide maca oko tebe , Mitar Mirić jer je jači nego ikad , da ne nabrajam , mogu do sutra spisku nikad kraja .
Kako njihove roditelje promeniti ? Kako roditeljima koji su došli do malo para (neki do malo više) ,objasniti da veličina džipa nije srazmerna količini lepog vaspitanja . Kako im objasniti da ako daš detetu 20e za užinu dnevnone znači da ga lepo vaspitavaš, kroz razgovor i primere.Da to što imamo mnogo novca ne znači da smo veliki ljudi . Ako dete gleda ceo život kako tata bije mamu i mama malo plače i prestane (lično čula ) očekuješ da to isto dete sutra ne prebije druga , drugaricu , stranca recimo francuza na ulici . Pa šta ., malo će plakati i prestati . Ubeđena sam da sve iz kuće ide , i da se najvažniji delovi slagalice naprave u ranom detinjstvu , baš u kući .Model se preuzima . I ne prihvatam da nekog može ulica da pokvari , i zli dečaci da navedu na bla bla ... khm , loš izgovor za roditeljski neuspeh ...
Neko je kriv uvek pa da krenem redom
Kriv je tata jer je imao nesrećno detinjstvo ali je je uspeo u životu i sada ima bizmis i super kola ,sve široko, ali je malo nervozan ..., kriva je i mama jer ne reaguje (verovatno jeste ali su joj se smejali u policiji i objasnili kako po zakonu policijaizlazi kad se delo napravi ), pa je shvatila da dok mrtva ne padne nema joj pomoći . Znači kriva je policija . Kriv je neko ko je pravio zakone jer su smešni . Kazne su smešno male za dela tipa silovanje , kada prebiješ ženu i nema kazne , možda samo mrki pogled komšije jer si ga probudio lupnjavom i drekom , pa ti u prolazu kaže gde baš noćas , radio sam treću , taman sam hteo da odspavam .
Znam i za slučaj kada je žena uporno zvala miliciju jer komšija ubija komšinicu od batina i deca vrište svake noći i milicija dođe i odvede ga da prespava u pritvoru verovatno i otrezni , do sledećeg pijanstva ...I puste ga , zašto ?zato jer žena neće da podigne tužbu niti prijavu ništa , nema gde da ode kaže , izbeglica je i samo njega i decu ima ...I kako da joj neko pomogne kad ona sama sebi neće da pomogne . Nije mi najjasnija ni žena koju je otac silovao ceo život i kome je decu rađala (emisiju nisam gledala, ali čitam ), ja se izvinjavam ali silovanje može jednom da se dogodi .Zašto nije otišla , šta je mislila da je to normalno , ne razumem . Koji je to nivo svesti , nemoguće je ...I da je neobrazovana , i da je bila mala kada se prvi put dogodilo ...Valjda svi znaju bog ga jebo da nije normalno imati seksualne odnose sa ocem. Majka , rodbina , komšinica , prodavačica u radnji ...Mogla je nekom da kaže, šta je čekala ? 50 godina da se pojavi u emisiji na pinku?
Nema opravdanja ali nema ni pomoći . Ako roditelji neće da počiste u svojoj kući, jer zašto „sve je u redu , doduše nismo decuvideli par dana ali tu suu kraju , to su dobra deca sve , mi puno radimo, po ceo dan, treba zadovoljiti sve potrebe i telefone i lap topove a patike tek , a devojka je ona pa šminka pa štikle . A fin joj je dečko ima motor kaže kupio mu tata za 18 rođendan , ma ne cakle im oči sta lupaš , to su deca kakve droge pobogu„..
Promeniti zakone , uvesti drakonske kazne za svaki vid nasilja , objasniti policiji šta joj je posao , lekarima šta je njihov , sudijama , ženama koje rade na šalterima(nemaju veze sa tekstom ali nanose ozbiljne traume ), kreatorima programskih šema , učiteljima, roditeljima , ženama , muževima , psiholozima , pedagozima...Nije samo bitno da su nam deca sita i uglancana pred gostima . Ako za sve u ovom životu treba neka dozvola, recimo lov i ribolov , pa nošenje oružja , vozački ispit , može i za pravljenje i rađanje dece da se uvede neki testić .
Ma , možemo da vičemo do sutra...izvinjavam se za ovih par površno nabacanih rečenica , ja krivim kišu , mnogo je bre depresivna .
Ne znam da li da se smejem ili da placem.Da Vas uputim u pricu pa Vi odlucite...
Receno mi je sledece, da sam previse jaka ,dominantna.Da to ne valja jer ovo je Balkan.Ovde muskarci vole da dominiraju.Da sa mnom ne moze da se izadje na kraj...
I da moram da shvatim da kada mi se kaze DOSTA ja moram da ucutim...
Da muskarci ne vole zene koje uvek i o svemu imaju svoje misljenje.Stoje iza svojih dela i (ne) dela.
Ostala sam sokirana.
Ali ne zbog tih reci nego zbog krivice koju su pokusavale da izazovu.Pa da li treba da se stidim i izvinjavam, osecam grizu savesti ???Sta treba da radim??? Sta sa mnom nije u redu???
Ili bi samo trebala da budem lepa???
Izvinjavam se sto imam i malo mozga...
I doticnom gospodinu i Balkanu...
Sve sam znala, ne mogu da kazem da nisam...Da se pravim luda i lazem sebe.I druge.Ali,nisam znala da cu se zaljubiti, hej pa zaboravila sam kako to uopste izgleda . Nisam znala da cu ga zavoleti.Da cu imati neprekidnu potrebu za njim .Da ce me boleti.I to ovoliko.Da cu patiti.Opet.Da ce svaki milimetar moga tela zudeti za njegovim dodirom.Da cu biti luda. I imati potrebu da mu kazem sve sto nikome nisam rekla i priznala.Da cu zeleti da samo sedi kod mene ili spava ili bilo sta.Samo da je tu.Da razmisljam samo o njemu. Nisam znala da ce se samo igrati.Da ce me gurati od sebe.Pa opet dolaziti.Pa govoriti besmislice.Ne shvatajuci da meni nije bitno. Zato sto je tu.Kasnije cu razmisljati.Pa me kasnije boli jer shvatim sta je izgovorio.Pa pokusam da se izvucem iz price.Neuspesno svaki put.
Nisam znala da cu se spustiti i pogaziti sve moje kriterijume i moralne principe zbog njega.O moralu sam trebala da razmisljam ranije na pocetku price jer sam u stvari jedino znala da je ozenjen...Shit...
Skroz lako. Rekao si “da bi ova priča mogla da se...desi, moraju da se slože neke kockice i da se pronađu neke mrvice..” I tako princeza postade mrvica. Tvoja mrvica...Mrvica sasvim dovoljna za stvaranje priče, za ispunjenje snova, za čarolije, ma za...sve.Ali...uvek ima neko –ali. Pre ovog –ali- zakucalo se –baš- i to ne jedno,nego dva: baš, baš....I naravno tri tačke. I naravno da,kao i uvek te tri tačke najviše kažu. I naravno da ih zbog toga mrzim.
Ti nisi krenuo da složiš te kockice...nisi krenuo ni da pronađeš mrvice, ni jednu mrvicu...Ni ovu princezu-mrvicu.
ne.Ti si bio ...umoran.Ili bolje- umoren. Umoren onim što su donosili i donose dani i noći,oni sasvim obični.Oni koje nazivamo svakodnevnica. I ti si bio potpuno uveren da se ti takvi dani i noći, ta svakodnevnica, neće promeniti ili bar ne skoro. Zbog toga si mrvicu vratio tamo gde si je i našao. Na isto mesto gde je bila i do tada. U džep. U mrak. U samoću. Jedino što je možda ovaj put džep,bar njoj izgledao još dublji nego pre. I mrak jos mračniji nego pre. I samoća jos veća nego pre...pre tebe. Jer bilo je lepo upoznati tvoj dlan, onaj dlan koji je za trenutak tu istu mrvicu izneo iz džepa, izneo na svetlost dana, ugrejao je svojom toplinom i opio svojim mirisom. Opio tako lepo i ...tako jako da...
Tako da sada onaj džep mnogo mračnije, hladnije i praznije izgleda. Ali mozda....
Možda si uspeo da čujes, možda je mrvica onako u panici i strahu,ali potpuno svesna svega sto se dešava , uspela da ti dovoljno glasno dovikne, pre nego što si je opet spustio u džep , da ...ona ne žuri nigde. Da nema ništa ni preče ni važnije što bi radila. Da, sve i da hoće ona ne može nigde odatle, iz tog džepa. i ne želi...bar ne više. Možda si uspeo da čujes da je rekla
“tu sam zauvek. I čekaću te. Ne postoji nijedno mesto na svetu na kojem bih više volela da budem, nijedno sem tvog toplog dlana. Zato ću te čekati. Koliko god treba. U džepu se ionako smena dana i noći ne primećuje, meni je svejedno bio dan ili noć. Bez tebe- skroz svejedno.Zato ću te čekati. Jer svetlost mogu i hoću da vidim i osetim jedino tu, na tvom dlanu. I ne moraš da žuris. Nije važno koliko čekam, nego koga šekam. I zasto ga čekam.
I jedino što želim najviše na svetu to je da, kad se vratiš, kad se ponovo tvoj dlan uvuče u ovaj džep i obgrli me i iznese u svetlost i život, da tada... baš, baš tada budem ona mrvica...mrvica taman dovoljna,sasvim dovoljna da ti spasi život. E eto zašto ću da strpljivo ovde čekam. Zato što će početkom tog tvog života, konačno da počne i moj.Najzad znam svrhu i razlog svog postojanja i radujem se tome. Jer ne postoji nijedna druga svrha kojoj bih se više radovala. Zato...ne brini za mene ljubavi. I ne žuri.Čeka te, znaš već, tačno tamo gde si je i ostavio, tvoja mrvica. Džepna mrvica.”
"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, jos niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara... "Zauvek?", pitala je uplašeno... O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji... Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlućeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati? Ali naići ce čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i jos izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... I zaplakaćes, istog časa... I najzad shvatiti kako sam te voleo..."
Kada poželim da me nema ta želja uvek probudi Boga, on zna, razbije zvezdu, iz nje isčupa koren života, kada poželim da me nema Bog lako, prolaznosti koren mi usadi u misli i ode da drema.
Kada poželim da me nema, dva andjela mala se stvore, beskrajno me grle i vole, suza stane , ispari sa lica prelome se samoća i tuga, kada poželim da me nema dva andjela mi podignu glavu i kažu"Vidi, duga".
Kada poželim da me nema, sve nesreće sveta počnu oko mene da kruže, vidim ljude što u rukama nose razlupane suvenire i na grobove ruže cveće koje ne miriše, kada poželim da me nema, shvatim da ima me mnogo, mnogo više.
Svaka sekunda ,svaki osmeh,pogled ,dodir,zrak sunca i kap kiše
15/8/2006
Ne mogu danima da pobegnem od teških i crnih misli.Znate kada neki dogadjaj pokrene lavinu koja je bila zaključana duboko u meni.A ja sam dobra u tome da ružne stvari par dana žvaćem a onda to sakrijem .I tako bežim i imam plan gde sam šta pokopala i tačno znam koliko još ima mesta .Ovakve stvari me pomeraju iz ležišta,da Vam objasnim.
Zvala sam prijateljicu da vidim da li se vratila sa odmora .Jeste par dana ranije zato što su joj javili da joj je otac u komi.Ustao je ujutru i pao.Nažalost više se nije probudio.Mlad,zdrav.
Zašto,kako itd mene muče pitanja.Da li je osetio nešto,da li ima načina da je nešto znao?.Da li bi bilo drugačije ?
Da nešto znamo kada i šta može da nam se desi da li bismo se drugačije ponašali,više smejali,govorili ljudima više da ih volimo..................
Da li neko razmišlja da svake sekunde može nešto ružno da nam se desi.Da li nam dani prolaze i za masu stvari kažemo ''Ma sutra ću''
Ha,kakva ironija.
Sve je ovo ovako zbrkano zato što ne mogu da pišem o svom ocu koji je umro pre deset god.jer sam lavinu zaustavila negde oko srca i ne dam joj dalje .Plašim se da bi počela da plačem i da ne bi mogla da se zaustavim.
Jednom davno,u nekoj dalekoj zemlji,jedna lepa,nezavisna, samouverena princeza naišla je na žabu dok je sedela duboko razmišljajući o ekološkim pitanjima na obali nezagađenog jezerceta.Žaba je skočila u njeno krilo i rekla ''Elegantna gospo,nekada sam bila naočit princ sve dok jedna zla veštica nije bacila čini na mene.Jedan Vaš poljubac međutim i ja ću se pretvoriti u mladog princa što u suštini i jesam i tada ćemo, draga moja ,moći da se venčamo,osnujemo domaćinstvo u vašem zamku,sa sve mojom majkom,gde ćete moći da mi gotovite jela,čistite moju odeću i podižete moju decu, i da pri tom osećate zahvalnost i sreću što to radite.''
Te noći ,uz obrok od blago proprženih žabljih bataka začinjenih belim vinom i sosom od dinstanog luka,princeza se prigušeno nasmejala i pomislila ''Mislim da ti to nije bila jebeno dobra ideja.''
Da li Vam se desilo da provedete vikend sami.Ali baš baš.Da ja sam isključila telefon i odlučila da se iskuliram.I nije me ubila,mislim samoća.
Uvek postoje neke stvari koje hoću da uradim ali nemam vremena i to konstantno telefonirajne i sms-ovi.
Pročitala sam negde neki članak o modernim gejšama,kao savremene zaposlene žene...
I shvatila sledeće:
Već deset god. radim
Imam dete od sedam
Kuvam perem peglam i razne stvari radim
Imam dosta neozbiljnog muža i već sam se žalila na njega
Brinem o sebi i ne dozvoljavam luksuz tipa da ne ličim ''ninašta ''
Imam mnogo mnogo obaveza u koje ne uključujem vreme provedeno sa mojim detetom jer je to smisao mog života ali iziskuje vreme i ponekad živce
Imam dosta prijateljica sa kojima prosto moram da se vidim
I sad izmedju svega toga i naravno svadjanja sa mojom majkom i još par raznih smaranja
KAKO ZADRŽATI OSMEH NA LICU?????????????????????????????'
i sve to vreme naravno zvoni tel.
Članak je bio dosta ironičan ,tipa same smo se za to borile,eto nam ravnopravnost i bla bla
I to je ok ali mislim da je u tom haosu neophodno nekada biti sam i isključiti taj tel.
Nekada ležati i ceo dan gledati filmove Audrey Hepbern,piti hladan nes i lakirati nokte,slušati muziku bez utišavanja jer te uvek nešto pitaju i uvek im nešto treba.Sedeti u tišini i gledati u mrak napolju.Dva dana ne razmišljati o hrani,garderobi,bankama i javnom prevozu.
Jebote ,dokle vise da razmisljam,mastam ili gledam kako drugi ljudi zive i nista ne radim sa svojim zivotom.Hronicno nezadovoljna i zeljna paznje samo mi dani prolaze u razmisljanju kako li je drugima super.....
Dobro, nadam se da se nekad neko osetio zarobljenikom u svom zivotu.I ta veza koja traje sto godina i ima takve uspone i padove da mi je vise muka od gospodina koji misli da moze sve i da mu je sve dozvoljeno u ovom jebenom zivotu zato sto je razmazena stoka.
Muka mi je od toga da moram da ga prevaspitavam,jer zaboga imas sto god. i ne prilici ti da se ponasas kao dete u pubertetu koje tek otkriva cari ovoga zivota u nasem hvala bogu lepom gradu gde je hvala bogu sve na izvolte.I tako..
Nekako nemam vremena da zivim pazeci na njegov zivot i zelim da pobegnem i da divljam.
