Sve je divno.Život je divan.Osećam pobedu pomešanu sa slankastim okusom krvi na jeziku.

Velika, duga,ubojita borba.Bitka sa polumrtvima,pregazenima...Bitka u kojoj su favoriti pali,neznanci se uzdigli.Gola,surova brutalnost.Šaketanje bez milosti s užitkom primitivnih nagona.Potpuna strast.Potpuna slast.Ono što je bilo dole,sad je gore.Ono što predstavlja Zlatno telo,ostalo je bez glave a David je opet pobedio Golijata.Robin životari u srcima,Don Quijote postao je proleterac moskovskih trgova.Mala piomirka je ustala.Obrisala suze,poravnala žgužvanu haljinicu,otkinula glavu plišanom medi i prkosno pogledala odraslima u oči.Njen bunt i palac vlažan od sisanja,nasmejali su sve njene lutke.Trava je zbunjeno ozelenela a ptičice su na trenutak prestale pevušiti njenu omiljenu melodiju.A onda je sve ponovo prasnulo u smeh.Vratiće se ona...

Samo je njen dio strašljivosti jedva čujno promrmljao:zbogom.

Šutnula je medinu glavu,nagazila cveće u prolazu i ni na trenutak se nije okrenula.Nekoliko jezera slanih suza kasnije,nekoliko sati ovozemaljskog zivota nakon,žena je ušla u ring i bokserskom rukavicom udarila svoje Zlatno tele posred njuške.Telo se zaljuljalo,glava mu se nakosila.

Iskonska pakost,zadržavan bes,ogorčenosi osećaj izdaje:proključala krv u njenim venama.Nije marila za udarce kopita,nije je bolelo telo od zadobijenih đonova.udarala je,udarala,mahala i rukama i nogama...

Taj opijajući osećaj slasti...Sve je u krvi...Njen okus boja i miris...Tekućina koja je nadahnjivala ljudski rod,gušila pobednike,od pobednika stvarala heroje.Che je oživeo...Devojčica je umrla,ubojica se rodio.Sve je tako lepo...Život...Slast,ponos,raskrvarena usna i bljesak grablježivca u mrtvom oku na glavi tela na tronu.Neke stvari  ljudi precenjuju.Na neke se ne obaziru.Od drugih beže a k krivima hrle.Dok mi je svet pod nogama,dok posmatram robove navika krivih ljudi,robove trendova i propalih poredaka;dok vladam svakim atomom same sebe,samo me jedna reč,bubica,komarac ili leptir vraća u neko prošlo svršeno vreme u neki krivi,slatki umirujućo zaključak...U nerazumno krilo,u pogrešne ruke...Nedostaješ mi ti...teško je uopšte misliti o tebi kao dobroti a kamo loi napisati:moje dobro...U nekih petnejstak sekundi dnevno kad mogu skrenuti misli s trivijalnosti posla,nužnosti problema;reč jedne pesme vrati me neko vreme unazad...Noć je... Zvezde blistaju,a mi zagrljeni šetamo nekim nepoznatim ulicama naše metropole...Tvoj je miris zavodljiv,moja kosa te golica.Dotičeš mi misli i stežeš ruku do pucanja kost.do one granice koju smo prešli kad smo slomili srca....Kraj je,ali nije.mora biti ali ne sada...Pusti to...Ima vremena za kraj...Samo ne danas...Sutra ćemo,ima vremena...Molim te...Tik-Tak...Tik-tak...Sat me vraća u stvarnost.Ma šta mi je?Ti me vrađaš svojim lopovskim upadanjem u moje misli.I bes!Taj nikada ne ispucani bes iz mene,ta želja da navučem svoje bokserske rukavice i razbijem ti tu tvoju lepu glavu ;ti zaostala muškarčino u svojoj glavi,ti podjebljivi,nerazumni govnaru!Vrata se otvaraju, na mom licu osmeh:Dobar dan,kako ste?-nemam ja vremena za ovakva sranja.Ostaje jedino onaj klonirani bolu srcu.Neuništiv je kao Sveti gral i to mene uništava.Polako jenjava,mogu disati,gasi se kao i moj osmeh,polako,bolno krvari poput žene u menstruaciji koja neće umreti...To je krv koju ne mogu liznuti,okusiti  i nasmešiti joj se.To je nevidljiva,ledena krv s nepostojećeg mesta kojeg nazivaju srce(a u stvari samo se radi o pumpi)...pomešali smo ljubav i mržnju i stvorili anomaliju...Smo jedan poziv,samo jedna reč i kolo života ponovo  bi počelo okretati naše reke na svoj mlin.i ponovo neka bubica što mi slete na nos seti me ...T si prevarant i ti si kukavica!Ti si razmažen bogatun sa sadističkim elementima sofisticiranih provokacija!Ti si na Dugoj strani!Ti nikad ne kupuješ cveće i bombone.Ti si Gad!Moram navući svoje rukavice...Moram...Još je nekoliko teladi ostalo u ringu.bojim se da si i Ti jedan od njih.

Žao mi je što mi nije žao ...Samo mi ponekad nedostaješ.Jer se nikad nismo našli u tom ringu...