Bežim iz jednog sećanja u drugo, i onda dalje bežim...
Želim da pobegnem od svih uspomena, da zatvorim tu veliku riznicu
tražim zvezde koje sijaju i pevaju o ljubavi
ali ih još uvek ne nalazim
i onda bežim i od te potrage
i ostaje samo da uživam u sitnicama
i da ne razmišljam
da ne razmišljam šta je bilo juče, šta je danas i šta će biti sutra
možda je tako najbolje, jer od sebe ne mogu da pobegnem
З као почетно слово једног имена
З као залазак Сунца, маштала сам да посматрам залазак Сунца са З....само сам маштала
З као заборав
Заборав не постоји
Tiho te zovem Ime ti pustim u noć I ma gdje da si Ovaj šapat će ti doć Riječi ko rijeka Teku u stihove I bilo gdje si Doće po tebe Dio naše sreće I mog sna Želja koja tece U mojim venama Dani bez tebe Sve su mračniji I ko da nema me Kada sa mnom nisi ti Bila si svjetlo Za moje brodove Bila si ljeto Kroz zime sumorne Tebi u krilo Pričam u ovu noć I ma sta bilo Do tebe ja cu doć
MLADEN VOJIČIĆ-TIFA
ПРАЗНИК ВАСКРСЕЊА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА - ВАСКРС
Представља полазну тачку православног разумевања освећења времена. Он стоји у средишту православног литургијског живота, у средишту времена које Православна црква одређује као годину. То је искуство које води своје порекло још од самих апостола.
У свету којим господаре време и смрт, васкрсење је појава живота коме неће бити краја. Многе религије и философије проповедају "бесмртност душе", али се црква разликује од свих њих, јер бесмртност схвата не као необјашњиви вид "опстанка" после смрти, него као надилажење смрти кроз однос с Богом. Смрт је за Цркву одвајање од Бога, одбијање односа с Њим, побијање живота као љубави и љубавне заједнице. Васкрсење Христово не тиче се само Христа. Оно се десило због нас и тиче се сваког од нас. У овом и оваквом свету, у једном тренутку историје, појавио се Неко ко стоји изнад смрти, а ипак унутар нашег времена. Бог и човек, Богочовек Исус Христос, провео је људску природу кроз смрт и васкрсење, и тако нам отворио пут ка вечности. Сви они који своје постојање заснивају на Богу а не само на ономе створеном, природи, који се уграђују у Његово Тело, Цркву спремају се за учествовање у радости Христовог царства. Учествовање у тој радости почиње у овом животу, да би се у потпуности остварило у будућем. Хришћански живот је живот васкрсења и васкрсење је средишња тема православља, средиште свег његовог искуства. Зато се Васкрс у православљу назива најрадоснијим празником, празником над празницима, а и свака недеља током године посвећена је Христовом васкрсењу.
Дан слављења Васкрса пада сваке године у различити датум, али увек у недељу. Везан је за пролећну равнодневицу и први пун месец иза ње да би одговарао 14 нисану (месец јеврејског календара), дану смрти Христове (Велики петак), тј. да би пао у прву недељу иза тог дана.
На Васкршњем јутрењу свештеник са народом обилази трипут око цркве, док сва звона звоне. Затим застану пред затвореним вратима цркве. После кађења народа и врата и појања тропара "Христос воскресе", свештеник носећи крст и јеванђеље улази у храм и пролази кроз отворене царске двери у олтар (царске двери неће се затварати целе Светле седмице - седмице после Васкрса). Народ улази за свештеником у осветљену цркву. После јутрења и првог часа, служи се Васкршња литургија, најрадосније богослужење током целе године. Верни се причешћују, завршава се пост, а обично прво што ће верни појести после поста јесу обојена васкршња јаја којима се и млади и старији пре јела куцају.
Пренето са http://www.sremska.spc.yu/
Свим посетиоцима блога, свим учесницима блога који Васкрс славе сутра желим да овај велики хришћански празник - Васкрс проведу у добром здрављу, срећи и радости са својим најближима.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Форум на коме сам модератор и " супер редован " учесник, а чији сам линк оставила на овом блогу, неће радити до среде.
Већ сада ми недостаје. 
Поред овог форума учествујем на још једном, великом...он ће радити, и већ сам оставила два-три поста.
Волим нет форуме. Захваљујући форумима стекла сам неколико пријатеља-правих, и много познаника.
Да ли ви посећујете форуме? Да ли учествујете на њима?
И пошто мој форум неће радити, знам да ћу више писати овде. У припреми је једна прича...надам се да ће вам се свидети...а следи и празнична честитка
Толико за сада, читамо се касније...
Putnik sedi za ručkom s jednom prijateljicom advokatom, u Fort Loderdejlu. Neki vrlo živahan pijanac, za susednim stolom, sve vreme navaljuje da zapodene razgovor. U jednom trenutku, prijateljica zamoli pijanca da ućuti. Ali on navaljuje:
" Zašto? Govorio sam o ljubavi kao što neki zakopčan čovek nikad ne bi govorio. Pokazao sam da sam veseo, pokušavao da stupim u vezu s nepoznatim ljudima. Šta je u tome pogrešno? "
" Nije pogodan trenutak " - odgovara ona.
" Znači da postoji određeni trenutak kad čovek sme da pokaže da je srećan? "
Posle ove rečenice, pijanac je bio pozvan da im se pridruži za stolom.
Paulo Koeljo
Da li za jedan dan može da se kaže da je bio uspešan
ako:
se u njemu završi veliki
deo poslova na radnom mestu
( ono šta je isplanirano za taj dan )
od 08-16
ako
se završe još neke
popodnevne obaveze
ako se
ne zaboravi
jedan rođendan
i jedan
telefonski poziv
da li je takav dan bio uspešan?
Mislim da jeste
i trudim se da i veče bude ok
koliko to može
kada se mešaju
sreća-tuga-sreća-tuga
i između blaga nervoza
da, želim da i veče bude
lepo
Šta je potrebno da vam se dogodi da biste se osećali srećno?
Meni je dovoljno da dobijem mejl od dragog prijatelja, i da pored toga dobijem par SMS porukica...
i HAPPY sam
lepršavo raspoložena 
MODERNA BAJKA SA TUŽNIM KRAJEM
Dejzi je bila sasvim obična devojka. Ponekad je bila srećna, ponekad tužna. Živela je u ukusno opremljenom stanu, imala je sve što poželi, ali..nije bila potpuno srećna.
Ljubav njenog života- Anđeo sa nebesko plavim očima nije bio njen.
I sve bi u Dejzinom životu bilo jednostavno i obično, da nije sasvim slučajno, i neplanirano, srela njega- Princa sa očima boje tuge.
Princ sa očima boje tuge, na početku njihove ljubavi, bio je nežan, pun razumevanja i bilo je očigledno da mu se dopala simpatična, prirodna Dejzi.Dejzi je mislila da je konačno pronašla sreću, i bila je spremna da potpuno zaboravi svog Anđela sa nebesko plavim očima. Princ je bio iskren prema njoj. Pre njega joj niko nikada nije govorio otvoreno šta misli o njoj.
Vremenom se sve menjalo. Princ sa očima boje tuge otkrivao je svoju dušu, koja je patila. Bio je ogorčen i ljut na ceo svet, zbog svih problema koji su ga pritiskali. Svoje ogorčenje i bes pokazivao je i prema Dejzi.
Jednoga dana, iznenada, kao što je i ušao u njen svet, tako je i izašao iz njenog sveta. Sa samo jednim " Zbogom, više se nikada nećemo videti " bez nekog posebnog objašnjenja.
Dejzi je danima neutešno plakala.
Jednog jutra se probudila i pogledala svoj lik u ogledalu.
Videla je u svojim očima boju tuge.
Princ je otišao, a prethodno je promenio Dejzi. U potpunosti.
- Sada sluša Betovena, Mocarta, Vivaldija,
- Pomalo pije- ali ne puno, i ne stalno-kao Princ,
- Naučila je da gleda zvezde,i da ih voli,
- Naučila je da uživa u tišini,
- Mrzi telefon, i duge razgovore,
- Voli sebe, i ističe svoje kvalitete, što mnogi tumače kao loše crte njenog karaktera.....
I da ne nabrajam više...mnoge osobine poklonio joj je Princ. I loše i dobre.
Ona više nije ona stara Dejzi. Ima oči boje tuge, i bol koji nikada neće prestati.
*********************************************************
" Princ sa očima boje tuge "- šarmantan, pametan,melanholik, depresivac i usamljenik, stalno je slušao " Mesečevu sonatu ". Pamtim te reči : " Ja sam Mesec, a ti si moja Sonata "....
I dok smo bili zajedno želela sam na jednom velikom forumu da imam nik -Sonata...znala sam da ne mogu da koristim taj nik, i izmislila sam drugi nik. On, taj " Princ sa očima boje tuge " bio je, sticajem okolnosti, veoma vezan za taj forum.
Nisam želela da me prepozna.
Onda sam počela da pišem na www.mojblog.co.yu, kao Sonatica. Na ICQ-u moj nik je Sonatica. I na ovom blog portalu sam Sonatica.
I ostaje mi taj nik, kao sećanje na nešto što je bilo lepo, ali je trajalo kratko....
Školska godina još nije završena, ali u mojoj porodici se uveliko priča o novoj školskoj godini, i o polasku u prvi razred.
Moj mali sestrić, plavokosi anđelak, uvek nasmejanog lica, završio je sve lekarske preglede potrebne za upis u školu. Ostalo je samo da dobije vakcinu, koje se mnogo plaši, da razgovara sa školskim psihologom i da se upiše u prvi razred.
Često pričamo o školi, i o tome šta ga sve tamo čeka. Raduje se polasku u školu, zbog časova engleskog jezika i fizičkog.
Nedavno je razgovor tekao otprilike ovako:
JA: Ljubavi tetkina, da li znaš da ćeš tog prvog septembra dobiti parice i da ćemo, tebi u čast praviti tvoju omiljenu tortu?
M: A zašto tetka, pa nije mi rođendan?
Objasnila sam mu da je za decu taj prvi dan u školi jedan svečan datum, i da smo i njegova mama i ja proslavljali taj dan, kada smo bile male. Mislim da me nije baš najbolje razumeo, ali bio je radoznao i usledila su brojna pitanja...tipična pitanja koja postavljaju budući prvaci.
A čini mi se, kao da je juče bio beba...i kao da je juče počeo da govori...
Godine prolaze suviše brzo, jednostavno lete.
O prvom razredu, i o pripremama za školu ću još pisati ovde...i u septembru sigurno.
SVE SMO MOGLI MI
Sve smo mogli mi
da je duži bio dan
da si našao
za me malo vremena
Sve smo mogli mi
da si samo htio ti
biti nježan
kao nekada
Kako naći put
koji vodi do tebe
kako naći mir
kad je svega nestalo
sve smo mogli mi
da si samo htio ti
biti nježan
kao nekada
Nikoga nema
u sivom gradu
ulice moje
korake kradu
i ja
kao sjena
sad lutam
U mome srcu
padaju kiše
i sve se naše
polako brise
iz svijeta tog
iz svijeta tog.
Jadranka Stojaković
Čitam naslovnu stranu bloga, tekst " Mame Blogerke i Tate Blogeri " i mislim da je red da se i ja, kao ponosna tetka dva mala anđela, oglasim.
Za početak, evo kako izgledaju Marko i Milica ( Maki u avgustu puni sedam, a Mica u maju četiri godine ), a u sledećem postu malo više o njima.
Božić 2005
Da li ste nekad pomislili da su život i sva dešavanja oko vas ( u porodici, na poslu, sa prijateljima, pa čak i na nekim mestima na netu ) jedan veliki film, da su u tom filmu sve uloge već podeljene...da nijedna uloga nije ostala za vas?
Tako se osećam pomalo, ali na moju veliku sreću, nisu u pitanju ni porodica ni posao...
Ali taj osećaj bledi jer je jutro počelo prijatno. Lepo. Nasmejano.
I ovaj dan, i ovo veče, nekako mi budi nadu....
Koleginica se danas smejala mojoj zbunjenosti, i bila je iznenađena, jer sam prosto " sijala "...
Neobičan osećaj. Desilo se nešto prvi put, nisam više zbunjena, nisam ni preterano srećna....samo nešto želim...i to mnogo, i plašim se da ovo jutro nije bilo samo san, jedan lep san koji je kratko trajao.
Narednih dana ću saznati. Pisaću o tome, jer kao što se deli tuga sa prijateljima, na isti način treba da se deli i sreća...:)
Svetlo koje tražim
Kao da sanjam i dobro i zlo
Od uvek sama živim po svom
Videla sve sam, lažne heroje
Ljude i boje umorne
Da li si ti moje svetlo koje tražim
Da me vodi kad je tamna noć
Kroz ta mesta razna lica
Gledam prazna
Krijem te u uglu oka svog
Vreme kad svako izdaje svakog
Ja svoje snove zagrlim jako
Tajne sa neba u oku tvom
Možda i ja sam našla dom
Da li si ti moje svetlo koje tražim
Da me vodi kad je tamna noć
Kroz ta mesta razna lica
Gledam prazna
Krijem te u uglu svog
Da li si ti moje svetlo koje tražim
Da me vodi kad je tamna noć
Kroz ta mesta razna lica
Gledam prazna
Krijem te u uglu oka svog
Korakom bez daha
ulicama straha
sama sam na straži, najdraži!
Senke što me prate
nemo bez svedoka
vidim strah na licu proroka
Da li si ti moje svetlo koje tražim
Da me vodi kad je tamna noć
Kroz ta mesta razna lica
Gledam prazna
Krijem te u uglu oka llicu svog
Da li si taj
Svetlo koje tražim ja
Mesta razna, lica prazna
Krijem te u uglu
Da li ti si taj
Da li ti si taj
Koga tražim ja
Da li ti si taj koga tražim ja
Da li si ti moje svetlo koje trazim
Koga trazim ja
Kroz mesta lica gledam prazna
Krijem te u uglu svog...
IVANA JORDAN
Danas je nedelja. A ja ne volim nedelju.
Žive u meni sećanja...i bol je još uvek tu, mislim da nikada neće prestati.
*
Sećam se tog leta 1993.godine. Najtužnijeg leta u mom životu. Bio je bolestan. Teško. Poslednji put sam ga videla u utorak, mama i brat od strica su ga doneli, na par sati iz bolnice.Želeo je da vidi nas, želeo je da vidi kuću.
U subotu pre podne smo sestra i ja otišle kod tetke, da provedemo vikend u nekoj veselijoj atmosferi. Kod kuće je bila tišina, a mama je iz bolnice dolazila samo da se istušira i da prespava.
I sećam se...nedelja ujutru. Zvoni telefon u tetkinom stanu, ona se javlja, a zatim počinje da plače. Znala sam. Vratili smo se kući.
Mislila sam da se ceo svet srušio. Da ništa više nema smisla, mislila sam da neću preživeti.
Počela sam da plačem tek popodne, kada su stigle njegove najbolje kolege sa posla...sve do tada sam ćutala...Kretala sam se kao robot, i mislila sam da je sve to samo san, i da će me probuditi njegov glas....Ali, njega više nije bilo....
Nedostaje mi, mnogo, mnogo.........
*
Nedelja. Siva, dosadna oktobarska nedelja. Godina je 1999. Tugom obojena.
Pijemo kafu sa kumovima, oni odlaze. Posle desetak minuta ponovo ulazi kuma. Plače. Ulazi i kum, drži se za glavu i vrišti " Svi su poginuli, svi!!! "
Telefoniram. Sa druge strane čujem plač i reči " Idi kod njegovih kući, sama je sa decom "....
Popodne, veče i noć provodim u kući mog najboljeg prijatelja. Prijatelja sa kojim sam se čula u petak, i kome sam obećala da ću doći u nedelju, na večeru....i došla sam, ali njega...njega više nije bilo.
Bio je moj najbolji prijatelj. Zaštitnik, rame za plakanje, volela sam ga kao starijeg brata, jer nemam rođenog starijeg brata.
I danas, kada čitam novinske članke o Ibarskoj, plačem.
Kada sam u crkvi palim prvo sveće...za tatu i za njega....
*
I zato NE VOLIM NEDELJU. Nedelja u mom životu znači tugu...bol....strah, tišinu, očaj...
Ово је могла да буде једна сасвим обична субота. Мирна, обасјана сунцем, весела, пролећна. Али није.
Погодиле су ме и веома растужиле две вести.
У Краљеву је пронађено тело маленог дечака, Уроша Живковића, који се утопио. Имао је само осамнаест месеци. Прва жртва временских непогода у Србији.
А у Београду, у својој кући на Авали, преминуо је велики српски позоришни и филмски глумац Данило Лазовић.
Памтићемо га по одличним улогама у филмовима, и ТВ серијама Синише Павића.
Био је мој омиљени глумац.
Нисам познавала ни дечака, ни глумца, али ми је жао, страшно ми је жао....
Тужна сам.
Proleće utiče na mene. Nisam zaljubljena, ali sam nekako sentiš raspoložena.
Na poslu sam ceo dan slušala ovu pesmu..i moram da je stavim na blog...mnogo mi se sviđa.
POGLEDI U TAMI
Gledaš me kao da se znamo
stranca dva, eto to smo samo
pričaj mi, gdje si ti bila dok lile su kiše
nek ova noc na tebe miriše zauvijek
Gledam te, hodamo lagano
osjećaj kao da već dugo mi se znamo
deja vu, sve već podsjeća na prošle dane
ruke u hodu, dodir blag, ti i ja
A kada odu svi, mi ostaćemo sami
samo ja i ti i pogledi u tami
reci mi da znam da jutro nije blizu
da ima vremena za poljupce u nizu
Gledam te, kroz ovu noc što pada
stranca dva pod svijetlima smo, dušo, ovog grada
pričaj mi, gdje si ti bila dok lile su kiše
nek ovaj grad na tebe miriše zauvijek
Sergej Ćetković
За све остале земље на овој планети, март месец је само још један месец у години, лист на календару који се окреће првог априла. За Србију, током последњих петнаест година, март месец је месец великих догађаја.
Све је почело оне ветровите суботе, деветог дана марта, 1991.године. Прве велике демонстрације против режима и режимске медијске куће, двоје људи погинуло.
Осам година касније, двадесетчетврти дан марта. Почетак бомбардовања Србије.
Трећа година новог миленијума. Дванаести март. На улазу у зграду Владе Србије, убијен први демократски премијер Србије- Зоран Ђинђић.
2006. година. Субота, једанаести март. Слободан Милошевић који је политички умро петог октобра 2000.године, умире у Хагу.
Сви ови догађаји у једном месецу.
А пролеће стиже у Србију за два дана.