Sonaticin kutak

Pada kiša, ali lice koje je bilo tužno celo jutro, ponovo se osmehuje, i u očima se vidi sjaj.

Buđenje, ili spavanje, nemiri ili sreća...tuga zbog ljubavi...

Ništa ne postoji, osim nas...

RIJEKA I MORE  
 
 
On je rijeka a ja sam more.  
 
Njegov je nemir naglost voda  
 
koje raspasuju travu. Ja ih slušam  
 
kako huče u tijesnom koritu  
 
probijajuć se kroz duboki kanjon  
 
snagom od koje sustaje moja blagost. 
 
   
Ja sam nestrpljivo more. On je rijeka.  
 
Njegove lađe nisu moje lađe.  
 
Njegove ptice nisu moje ptice.  
 
Ali njegovim lađama ja sam sidrište  
 
gdje je dopušteno sjesti uz vatru  
 
i smiješiti se jednoj priči.  
 
Zbog koje se zaboravlja smionost.  
 
Njegovim pticama ja sam klisura  
 
koja ih sakriva u svoje stijene  
 
misleći da ih otimlje oceanu. 
 
   
On je prispjela rijeka. Ja sam more.  
 
Moje obale postaju njegove obale.  
 
Moje oluje postaju njegovo uzglavlje.  
 
Moja beskrajnost postaje njegov mir 
  
                                                               Vesna Parun