Ne pitaj me nista. Cuti, molim te. Ne pitaj sta radim. Danima sedim i sakupljam delove svog srca koje si slomio. Sakupljam i razbijene snove za koje sam mislila da cu ih ostvariti sa tobom. Ja sam pogresila, ne okrivljujem te. Samo sedi tu kraj mene dok se ne sakupim ponovo u celinu, dok ne prepoznam sve svoje delove. Osecam ih po mirsu, po tvom tragu koji si ostavio. Svaki put je tako kad pogresim i razbijem se. Moji delovi se malo izmene, na sebi nose potpise dragih mi ljudi. Zato sedi tu dok se zasivam suncem, osmehom koji ti nalaze idemo dalje. Gde mogu u nove snove ovako poderana i pocepana? Zato cuti i sedi kraj mene. Ma volim te, ludo. Znam da ti nista nije jasno i mislis kako sam opet poludela, ali polako samo strpljenja treba, sve ce ti biti jasno uskoro. I cuti. Trebam mir i tisinu da svaki deo stavim na pravo mesto. Da ponovo budem jaka, da odisem sigurnoscu...
Ali cak i kad sakupim sve delove ostaju rupe koje treba zakrpiti. Njih zasivam tvojim delovima. Da, i ti ces se razbiti. Kada ti budem rekla istinu i skinem tu masku koju nosis, razbice se na male komade, pa cu sebe uvecati nekim njenim delom i popuniti rupe koje ostaju posle svakog pada i loma. Uzecu neznosti i ljubavi da za sledeceg imam jos vise nego sto sam tebi imala pruziti. Uzecu i ono malo od mirisa lazi i prevrtljivosti da za ubuducem znam kako prevara mirise i prepoznam je na vreme. Zgrebacu sa povrsine tvoje maske sve moje reci, srce, neznost, dodire, poslednje vapaje da prezivim sa tobom, suze koje nisu doprle do tebe. Meni trebaju.
Ma sve ces razumeti samo sedi tu kraj mene dok se lepim. Trebas mi i danas, jer navika je cudo, navika da te uvlacim u svoj zivot....Budi miran. Nema jos mnogo. Kraj se blizi. Hajde nasmesi mi se onako kako ti umes...jos samo malo, izdrzi...
