Jutro je sumorno, tmurno. Vise podseca na ranu jesen. Kisa ce i danas. Na telefonu nema tvoje poruke. Ni propusten poziv. Nije to najgore. Dodjes jos uvek sa osmehom, sa neznoscu, pokrijese me rukama i hiljadam lepih reci. Ali opet ne dodjes mi ti, vec neki stranac koga si poslao, neko jako slican tebi. Ruke mu iste tvoje, isti dodir, iste linije na dlanovima, iste reci, isto zadrhtim, isto se predam...neverovatno koliko licite. Samo pogled vam nije isti. Tvoje su oci sarenije, iskrenije. Njegove su mracne i plase me. Tebi kroz kozu cujem misli, njegove su daleko odavde. Tvoj glas je topao, miran. Njegov ujeda za srce. Tvoj dodir mi prija, njegov mi pece kozu. Oprosti, rekla sam mu da ne dolazi vise. Nema potrebe. Ni da mi se javlja. Cemu?!
Jutro je. Oblacno. Hladno. Na telefonu nema tvoje poruke. Ni propusten poziv. Nije to najgore. Najgore mi je sto osecam da me nema u tebi. Da ne mislis vise onako na mene kao sto si umeo, sa toliko neznosti. Budan si znam. I znam to da si upoznao drugu. Sinoc nisi dolazio kod mene. Necu ni da pomislim da si bio sa njom. Da je njena koza gorela pod tvojim prstima. Da je na tvom ramenu ugusila krik jednim ugrizom. Da ste zaspali isprepletani, znojavi, umorni... Necu da mislim na to. Odbijam. Ma nisam tuzna. Samo telefon cuti... sta li radis sad?
Jutro je. Kisno. Podseca na jesen. Nema poruke. Nema poziva. Nema tebe. Nema ni mene. Falis....
