22.7.2011 - Hajde, spavaj sad...mozda i nadjem te u snu...
Otrovana Balasevicem celo vece me dodiruju secanja. Pa vise ne znam sta je stvarnost, sta proslost, sta zelje. Pa onda samo legnem i prizovem te. Cak mogu da osetim kako lezis iza mene. Osecam tvoj dah na vratu. Moja ruka u tvojoj. Cak i cujem isprekidane reci neznosti, reci koje obecavaju sigurnost i radost. I osecam da mi se srce puni, i vise se ne plasim i osecam da cu opet zaspati sa osemhom. Srecna. Opet. Zar mogu vise pozeleti? Utonuti u snove, opet, sa tobom. Sanjati predstojece dane... sa tobom. Pojma nemas koliko mi nedostajes u ovim danima...noc i prezivim nekako. Cak i jedva cekam kada ce pasti mrak, sve ce se umiriti, pa da mogu da legnem, sama i mislim na tebe. Tada sam jedino sa tobom. Bas onako kako zelim. Al' da li ima ista gore od budjenja, otvorim oci i pomislim pocinje jos jedan dan, novi dan a tebe nema u njemu. I u tom istom novom danu pojavice se razni ljudi, odvlacice mi tebe iz glave, uselice mi nove ideje, nove snove....zasto ustati? Tako mi je lepo dok zmurim.
e, ludo moja, koliko bih volela da si ovde....
"Negde se pipnu nasi mali svemiri kad vec pomislim da spavas, zasumi saten, tama se uznemiri i kao talas nadires...zalud te privijam uz sebe kao krst ti kao talas izmices..."
