SANATORIJUM
NIŠTA POSEBNO...
Nije me bilo ovde dugi niz dana, što zbog problema u matrixu, što zbog problema van matrixa. Vidim, okupila se solidna ekipa iz koje mi mnogi baš nedostaju. Da ih ne imenujem, prepoznaće se, a i da meni ne bi proradila emocija jer opštepoznato je da sanatorijum ne poseduje emocije. U dogledno vreme aktiviraću se unedogled. Pozdrav Vama a i Svima.
KO VOLI OVU VRSTU MUZIKE, NEKA SLUŠA...
BLUZ U ZVEZDANOJ NOĆI
duboka tuga
okićena svetlucavim tačkicama
emotivni glas pevača
stopljen sa lenjim
životom prožetim zvukom usne harmonike
u jednom momentu
koji sadrži sveukupni smisao
tamo gde smislu nema mesta
i koji
u otkucaju večnosti
probija sve brane do suštine.
IPAK JE...
NENORMALNO
svakog jutra oko pola šest
jedna žena otvara sve prozore svog stana
uključuje usisivač i jede nepostojeću prašinu
sa svih tepiha u svim prostorijama
i pitam se dokle tako
vraćajući se kući oko pola šest
da prespavam dan do sumraka
i u jednom takvom svagda istom praskozorju
ušao sam zaključao vrata
a moj otac se probudio za posao
i kuvao je kafu na plinskom rešou
češkajući se po leđima i odsutno gledajući
u zapušeni otvor sudopere
na dan svog pedesetog rođendana
bio sam jedini budan i sposoban
da mu stisnem ruku uz obostranu
razmenu pogleda
bez poljupca
srećan rođendan
rekao sam
a on
hoćeš parče torte
pa je zatim ne sačekavši odgovor
požurio da ne zakasni
za svoje raspeće
i izašao u kišno svitanje
da odradi deo
plaćenog postojanja
bede
prethodno mi zatraživši dve cigarete
jednu do firme a drugu za pauzu
isekao sam parče rođendanskog poklona
koji je bio prepolovljen prošle večeri
dok se još nije ni stegao
prevrćući po ustima ono što je tek
trebalo biti ukrašeno špinovanim belancetom
gledao sam oca kako korača i puši prvu od dve
poražen ludim januarskim kapljicama
na putu do radnog mesta
udaran nemilosrdnom bukom usisivača
i umoran od sebe
od bezrazložnih svitanja
od svega
pitao sam se
dokle
dokle tako.
ROMAN "SANATORIJUM" PONOVO U PRODAJI U KNJIŽARI ''PLATO'' U KNEZ MIHAILOVOJ!
PREDGOVOR
Ovo je knjiga, tačnije roman. Nosi naziv SANATORIJUM, a u podnaslovu stoji da predstavlja akciono fantastični triler, i čini jednu zaokruženu celinu. Jedna celina, kao što je poznato, sastoji se iz dve ili više manjih celina, a istovremeno pripada nekoj većoj. Isti je slučaj i sa ovom knjigom.
Ako si, poštovani čitaoče, spreman da sagledaš celinu koja ti se nudi i, čak, stigneš do njenog kraja, onda ćeš izvući zaključke adekvatne impresijama koje si stekao. Uz napomenu da je ova zaokružena celina zaista oblikovana po obrascu akciono fantastičnog trilera, sve ostale zaključke prepuštam Tebi.
Drugo, ovaj predgovor mi ostavlja dosta slobode pa ću to da iskoristim i napišem neke zanimljivosti. Roman je pisan hemijskom olovkom i ima tri dela kao i četvrti, umetnuti deo. Kada sam stigao do kraja prvog dela, mina u olovci se istrošila pa sam je zamenio. Kada sam stigao do kraja drugog dela, istrošila se i ta druga mina pa sam i nju zamenio. Isto se desilo i na kraju trećeg dela, i to mi je postalo čudno jer je količina mastila u mini predviđena za duže pisanje. Četvrti, umetnuti deo ima svega nekoliko strana, a novi uložak koji sam stavio sasvim se potrošio na njih. Mine sam kupovao na kioscima ''Novine'', pa vam, eto, savetujem da ne ponavljate moju grešku i dajete toliki novac na neispravne mine. A opet, naknadno sam kupio još jednu, ovaj put radi eksperimenta. Seo sam i ručno prepisao ''Sto godina samoće'' na papir i pri tome nijednom nisam promenio minu, iako se ona, realno, morala istrošiti. Možda zato što navedeni roman nema jasno ograničenih delova, pa mina do samog kraja nije znala gde treba da zataji. Zbog toga, u cilju uštede, i ako osetite potrebu za pisanjem romana, pišite ga kao jedinstvenu celinu.
Inače, simbolično, pisanje ove knjige je završeno na Dan Planete Zemlje, a prekucavanje noć uoči Božića.
Svaka sličnost sa realnim likovima i događajima je apsolutno nemoguća. Za eventualne koincidencije ne snosim odgovornost.
PA POSLE RAZMIŠLJAJ ŠTA JE...
ODANOST
tri dana je zavijao kraj tela
koje je nekada bilo njegov gospodar
i četvrtog dana ostali stanari zgrade
provalili su vrata i videli telo i psa
i pas je zavijao i cvileo
i bilo je tužno i bilo je tužno
i svi su zaplakali zbog te scene
a pas je samo i dalje zavijao
video je nešto što nije pojmio
a svi oko njega su znali šta je to
ali nisu videli
i pas je plakao zbog saznanja
a stanari zgrade zbog dirljive odanosti.
TO JE TO, ALI I NIJE...
DOSTA JE
posle 10 000 piva
i stotina ožiljaka
po telu i organizmu
smirio sam se
više nisam sklon
oštroumnim upadicama
i verbalnim bitkama ni oko čega
ne izazivam sudbinu
pišem tekstove sa spokojnim sadržajem
i crtam isključivo toplim bojama
ne smeta mi sunce u zenitu
skinuo sam tamne naočare
dopustio da mi vide pogled
više ne glumim kauboja
koji bez nišanjenja pogađa cilj
i počeo sam pažljivo da odmeravam
ali ne pucam
nema potrebe
pokušavam da se uklopim
i obazriv sam sa ljudima
i više nego prijatan sa damama
i patim kad mi devojka čini nepravdu
i ne pomišljam da se svetim
noću se probudim
na jastuku ugledam uholažu
strpljivo je čekam da ode
onda se okrenem na drugu stranu
i ponovo zaspim
priznao sam bolje od sebe
i počeo da se divim
njihovom volšebnom umeću
više ne uzvraćam na kritike
ne sankcionišem bezobrazluke
ignorišem drskosti
pustio sam
neka ide...
predveče me hvata seta
i dugo zurim u umiruće nebo
bez želje za
divljom eksplozijom noćnog života
kupio sam saksiju sa drvom života
i zlatnu ribicu
i dvadesetak diskova ambijentalne muzike
prodao sam egzaltirajuće knjige
zaboravio njihov sadržaj
obrisao prašinu s polica
i na njih stavio fotografije iz detinjstva
fotografije s najboljim prijateljima
i razglednice s letovanja
i sve to gledam
pod svetlošću stone lampe
do dva ili tri ujutru
zatim odlazim na počinak
govorim tiho i polako
bez gestikulacije
bez afektiranja
sasvim ljubazno sa bilo kime
oprostio sam se od trzavica
prešao na guste voćne sokove
jela bez masnoće
i maksimalno pet cigareta na dan
odgovorno zalivam drvo života
i menjam vodu zlatnoj ribici
i svakodnevno odvojim
nekoliko sati samo za njih
prekinuo sam kontakt
sa svim problematičnim osobama
otpisao sve poznanice i ljubavnice
posvetio se devojci i vezi sa njom
i zajedno gledamo romantične filmove
u prošlost sam odložio
ciničnost ironiju i sarkazam
kažem samo ono što zaista mislim
i pazim šta govorim da me
ne bi pogrešno shvatili
dugo zurim u umiruće nebo razmišljajući
kako izgleda iskreno plakati
pokušavajući da shvatim
šta je uopšte iskrenost
i ponekad zaplačem
zbog neznanja
dopustio sam da mi vide pogled
i prestao sam
da pevam u sebi.
JOJ...
TRAS!
razbila se mala porculanska stvar
koju sam čuvao godinama
malo čemu je služila
ali bila je lepa
i imala značenje za mene
nestali su mnogi dragi ljudi
mnoge drage žene –
velike stvari u najcrnjem mraku –
i nisam plakao
ali sada jesam
zbog te male porculanske stvari
nevažne sitnice u ovom redosledu
koja se razbila u
najgorem mogućem trenutku
kad mi je očajno bila potrebna
i mogla da ima najveće značenje.
ZA SADA SAMO...
TRI PEVANJA
1.
pomišljam
kako ne bih podneo
sahranu svojih
najboljih drugova
koji su još uvek
živi i zdravi
iako bežim
teške me misli
sačekaju u mraku
i polome me
polome me
i onda zaplačem
bio sam mali
voleo dedu
najviše na svetu
i noću
dok svi spavaju
plakao sam zbog
predosećanja
da će umreti
i da ću ja za njim
umreti od tuge
kada je
umro
preživeo sam
njegovu smrt
ali počeo je
moj novi život
u kojem
nisam bio srećniji
plašim se smrti
svih koji mi život
približavaju
i teraju me
da ga zavolim
ne volim
to da kažem
ali slab sam
2.
pružam ti ruke
dozvoljavam da
se obaviješ
oko njih
ali
ti to nikada
ne uradiš
do kraja
plačem
jer ruke
su mi kratke
a jedna je ruka
kraća od druge
želim da grlim
ali nisam siguran
znam li
šta su to ruke
strah me je
i plačem
i osećam
da je tišina
oko mene mračna
3.
znam da zapevam
ponekad čak
i umem da pevam
oči su mi vesele
kažu mi
smeješ se očima
kažu mi
moje su oči
možda ušle
u neku pesmu
o kojoj ne znam ništa
niti ću ikada
upoznati pesnika
zna li on
znaju li svi oni
koliko su
moje oči teške?
OVO NEMA ALTERNATIVU...
MIR
biće nam teško ove noći
u kojoj ću ja
u kojoj ćeš ti
čuti zvuk fanfara konačne pobede
prasak konačnog lomljenja
i nakon toga
u istoj ovoj noći
ako ne napregnem svoj sluh
ako ne napregneš svoj sluh
čuće se samo šuplja tišina
u kojoj ću nestati
u kojoj ćeš nestati
u svim danima godinama vekovima
koji će doći za nama
a ako napregnem sluh
i ako napregneš sluh
daleka zvonjava dozivanja
dolaziće sve bliže
i postajaće sve lepša
i mi ćemo se približavati
da bismo je što bolje čuli
i na kraju ću ja čuti i tebe
i na kraju ćeš ti čuti i mene
i dani godine vekovi će nas pamtiti
i biće upamćeni po nama
samo da jutro što pre
poklopi ovu noć.
POSLEDNJE PEVANJE (?)
ZALJUBLJIVANJE KRALJEVIĆA MARKA
Sjedi Marko u nekoj taverni,
A ispred je njegov Šarac vjerni,
Uživaju u cvjetnome maju,
Od bojeva ljutih odmaraju,
No se Marku ne da da odmara,
Turčin hoće ruku da obara,
Bješe mlado Ture nadobudno,
A ostali gledaše ga čudno
Kad on drsko Kraljeviću priđe,
Al' ga neka jeza tad podiđe,
Jer ga Marko mrgodno pogleda:
''Oj, Turčine, ded' povedi reda,
Sredi malo svoje ponašanje,
Da sad ne bih napravio sranje.
Bolje idi po pjesku da šaraš
Nego sa mnom ruku da obaraš.''
Tu se Turčin silno uvrjedio,
Sada bi se s Kraljevićem bio,
Krenu napred, a Kraljević zinu,
Te proguta Turku topuzinu,
Pojede mu za njim sablju britku:
''Nemoj, Ture, zapodjevat' bitku,
Glad me neka u stomaku grebe,
Ne odeš li, poješću i tebe.''
Tad skočiše njegovi drugari,
No je Marko megdandžija stari,
Ma'nu jednog, šamar mu odvali,
Al' su za njim i ostali pali,
Ne obara junačina svaka
Jednom šljagom pet ljutih Turaka.
Tad Kraljević čudna vidje čuda,
U tavernu banu niotkuda,
Praveć' buku što gore prolama,
Prel'jepa i naočita dama,
Sve pred sobom u vazduh podiže,
Pa tad priđe Kraljeviću bliže,
Pogleda ga, Marka prođe žmarac,
Jevrosima ko je, ko je Šarac,
U tom trenu sve zaboravio,
Ako j' dobar sa pamćenjem bio.
Imala je oči ko košuta,
''Kraljeviću, skloni mi se s puta'',
Reče nježnim glasom lahorastim,
''Hoću i ja brke da omastim.'',
Pa na Turke navali žestoko,
A u njeno prelijepo oko
Usjeli se neki pogled stamen,
Lice joj se pretvori u kamen,
Bješe ona pri velikoj snazi,
Troj'cu bije, dvoj'cu nogom gazi,
Pa na kraju popravi frizuru.
''Tavernisto, ded' sipaj po turu,
Evo novca i konje da častiš,
Šarcu sjeno odmah da preplastiš'',
Reče p'janom vlasniku taverne,
Te mu zube pokaza biserne,
A zadrigli gazda-tavernista
Pod sto pade osmjeh kad zablista.
Ko što uđe, još brže izađe,
Dok se Marko čestito ne snađe,
Iz taverne kad je izjurio,
U daljini tek se oblak vio,
Odjahala djevojka prel'jepa,
A Kraljević, srce mu se cjepa,
Toliko je tada zbunjen bio,
Ne primjeti da se zaljubio.
Vjerne svoje ljube zaboravi,
Zamisli se, prst na čelo stavi,
Te domisli na posletku šta je,
Prava ljubav njemu nedostaje.
Posta Marko poletan i čio,
Mnoga j' dobra djela učinio,
Pomag'o je do krajeva sv'jeta,
Čak i mačke skid'o je s drveta,
Nadahnu se Marko dobrom voljom,
Osobom se učinio boljom,
Ranim jutrom, dok zora ne svane,
Već su Marku oči nasmijane.
Osjećanja u njemu trepere,
Viđaše ga ljudi kako bere,
Bere cvjeće i pravi bukete,
A kraj njega leptirići lete.
I ptičice sa nebesa sl'jeću,
S Kraljevićem da podjele sreću,
Katkad s njima Marko i zapjeva,
Pjesmom kaže kakva je to djeva
Koja ga je tako opčinila,
Ko da mu je krila poklonila,
Te Kraljević u snu i na javi
Na njim' leti u svijet ljubavi.
Al' sva sreća njemu je zaludu,
Džaba njemu i njegovom trudu,
Džaba mu i sv'jetlo oko sija,
Nema one što ga omađija.
Tražio je Kraljeviću svuda,
Prolazio ovud i onuda,
Čak na drugu stranu sv'jeta zađe,
Al' ni tamo djevu ne pronađe,
Većem samo ratnička plemena,
U njih koža bijaše crvena,
No su prema Marku dobri bili,
Lulu mira zajedno pušili,
Žao Marku bješe kada ode
Na Kosovo preko silne vode.
Njega bješe Ravijojla vila
Preko vode s Šarcem prebacila,
Al' je nešto vili jako krivo:
''Jesi li me, Marko, skoro sniv'o?
Sanjarije postaše ti šture,
Od kako je one kalašture.''
''Mani me se, Ravijojlo vilo,
Među nama bješe što je bilo,
U mene su nova osjećanja,
Srce bi da neku drugu sanja.''
''Moram priznat', l'jepa je i mila,
Al' će tebe čekat' tvoja vila,
Čekah te i kad si mrtav pao,
Pa tri vjeka u grobu ležao,
Ima vila svo vrijeme sv'jeta,
Nađi ljubu, neće biti šteta,
Još tri vjeka čak i vila 'vaka
Sačekaće takvoga junaka.''
Pokaza mu vila i put kraći
Do tog mjesta gdje će ljubu naći,
Ode Marko do morskoga žala,
Dok se vila k nebu uzdizala,
A na žalu stoji l'jepa djeva,
Stoji ljuba, iz oka joj sjeva,
Sjeva oko, ali od ljubavi,
Oko Marka djeva se obavi,
U nje pogled a i osmjeh mio,
Dok joj vjetar kosu vijorio,
A Marku je taj vjetar sa mora
Zavezao brke u dva čvora.
Na svog Šarca Marko djevu stavi
Te je u dvor vodi da predstavi,
Da predstavi majci ljubljenice,
Jevrosimi da ozari lice,
No je djeva nešto naumila,
Sa Šarina skočila je čila,
Te svog konja dozvala zviždanjem.
''Ja ću tvome dvoru krenut' na njem',
da nas dvoje od ovoga mora
trkamo se sve do tvoga dvora.''
Vidje Marko, ljubljena je to ta,
Želju njenu odbit' je gre'ota,
Pa prašinu sve za sobom dižuć',
Za brdima sve doline nižuć',
Njih je dvoje u jednome časku
Nestalo u suncu na zalasku.
NAJNOVIJA DOSTIGNUĆA U OBLASTI EPSKOG DESETERCA - UŽA ODREDNICA: KRALJEVIĆ MARKO
KRALJEVIĆ MARKO I VANZEMALJCI
Ja li sneži, ja li zvezda pada,
ja li sleću s neba labudovi?
Niti sneži, niti zvezda pada,
niti sleću s neba labudovi,
već to beše neka letelica,
mnogo veća nego soko 'tica,
pa se ona na Kosovo spusti,
obavi je neki oblak gusti,
te poplaši ovce i goveda,
pobegoše s pašnjaka bez reda,
a čobanin brže od njih trči,
govedima put kroz šumu krči.
Ode čoban kod Marka u dvorac,
jer je Marko mnogo dobar borac,
da Kraljević ode da raspravi
šta to stoji u zelenoj travi.
Kraljeviću načisto poludi
kad ga neko pre zore probudi,
mamuran je, podbule mu oči,
pa on besno sa kreveta skoči,
bol u glavi leči čašom vina,
jer pri sebi nema aspirina.
Kada vide Kraljević ovčara,
pođe k njemu da ga išamara:
''Čobanine, ne bila ti glava,
zašto lupaš dok Kraljević spava?!''
Vide ovčar da se Marko ljuti,
preseče se, pa stoji i ćuti,
ćuti ovčar, reč ne progovara
jer se plaši Markovih šamara.
''Čobanine, što me budiš rano
kad još nije novi dan osvan'o?''
''Kraljeviću, nevolja me stegla,
goveda mi s pašnjaka pobegla.''
''Hoćeš šamar, da te skroz rasturim,
zar me budiš krave da ti jurim?!''
''Ne zovem te da mi krave juriš,
već da sa mnom na pašnjak požuriš,
al' ne zato da travu opaseš,
no da zemlju od propasti spaseš,
velika se turska vojna sila
na livadu sa neba spustila.''
''Čobanine, tebi pomoć treba,
kako Turci mogu sići s neba?''
Ipak Marko pođe za ovčarom,
pozdravi se s Jevrosimom starom,
pa na Šarcu on odgalopira
da izvidi ko pašnjake dira.
Stiže Marko, pa sa Šarca sjaha,
kad se ovčar dovuče bez daha,
pa pođoše da bi pogledali
gde su Turci iz nebesa pali.
Letelicu Kraljević ugleda,
zagleda je i straga i spreda,
tako nešto nikad vid'o nije,
pa on misli da je od rakije,
jer rakiju celu noć forsira,
te zbog toga sad halucinira.
Tad se Marku glas savesti javi:
''Kraljeviću, rakiju ostavi,
ako tako s rakijom nastaviš,
ludnicu ćeš brzo da zaglaviš,
vrlo lako ćeš tamo da dospeš
ako odmah rakiju ne prospeš.''
Shvati Marko da je glas u pravu
pa on baci rakiju u travu
i tako se Marko od rakije rasta,
al' tek onda pravi haos nasta,
letelica započe da lupa
i stvori se na njoj neka rupa,
a unutra neki ljudi stali,
buljavi i zeleni i mali.
Marko misli da su sve to vile
u obesti svojoj izmislile,
hoće vile da se s njim našale,
pa postale takve gnjide male,
kad stvor jedan poče besediti:
''Braćo mila, sad ćemo srediti
sva stvorenja na ovoj planeti,
pre nego što naš kapetan sleti!''
Misli Marko da ga pogled vara,
al' on stvoru besno progovara:
''Dobro, Turci, sad dignite ovo,
napustite sa mirom Kosovo,
gubite se dok se ne naljutim,
pa da od vas patišpanj umutim!''
Stvorenje se zagleda u njega,
pa se k njemu lagano dogega:
''A ti, ko si kad tako govoriš,
mesto da nas paziš i dvoriš?''
''Oj, Turčine, tebi dobro nije,
od kad Marko dvori Osmanlije?!
Nego, brzo odavde odstupi,
izgubi se, nestani u rupi,
neće moje oči da te vide,
niti tebe, ni ostale gnjide.
Zar ste, Turci, tol'ko nisko pali
kada ste se tako maskirali?!''
Ovo stvora baš baci u brigu,
zakašlja se, pa ispusti ljigu,
obrisa je sa tri svoja prsta,
zar će njemu takva niža vrsta
neku glupu lekciju da daje
da on liči na vaškino jaje!
Namah krvca dođe mu u vene,
pa on odmah sasvim pocrvene,
te započe na Marka da viče:
''Kud prođemo, tu trava ne niče!
Zatrećemo svaki život kleti,
sravnićemo i gorske vrleti,
gde junačka vrsta promaršira,
tu se samo posmrtni marš svira!
A potom će svi predeli ovi
da postanu i lepi i novi,
od njih ćemo stvorit' novo carstvo
u kojem će carovat' drugarstvo!
U njemu će svaki drug, a i ja,
petokraku gledat' kako sija!''
''Sve se meni jedna mis'o vraća,
sad drugovi, a bejaste braća,
od toga je prošlo pet minuta,
da vi malo ne skrenuste s puta?''
''Svi u brodu što svemirom plovi,
odjednom su braća i drugovi,
a tebe je snašla sreća retka,
bićeš sluga novoga poretka!''
Nije dosta što ga boli glava,
još ga ovaj stvor i zasmejava,
Kraljević se nasmeja grohotom,
pa buzdovan trže odmah potom,
koliko je silno zamahnuo,
jak se fijuk do Stambola čuo,
buzdovanom sred Kosova pusta
vanzemaljca lupi preko usta,
skinuo mu lako glavu s tela,
dva je dana ko đule letela,
a trećeg je, dragom Bogu hvala,
na pol Južni iz nebesa pala.
Okrenu se Marko prema brodu,
sve čekajuć' da ostali odu,
al' se hitro tad na zemlju baci
jer iz broda doleteše zraci,
zeleni i crveni i žuti,
jedan se ka Marku baš zaputi,
štit mu sprži, brkove oprlji,
Kraljević se kamenčinom frlji,
da je kakav drugi objekt bio
kamen bi ga sa zemljom sravnio,
no na brodu ne bejaše štete,
a iz njega ljuti zraci lete,
lete zraci, sve pred sobom prže,
Markov Šarac iz zaklona rže,
gde s' gospodar, Šarinova dika,
nameri na 'vakog protivnika!
Zelen-zraci u drveće biju,
i zdravi će ostat' bez očiju,
crven-zraci zemlju udaraju,
te u zemlji kratere stvaraju,
žuti zraci, vražje prokletinje,
redom prže janjce, krave, svinje.
Po proceni, totalna je šteta
koju čine bića s drugog sveta.
Gleda Marko, pa je i zaplak'o,
neće na kraj s njima izać' lako,
al' se ovi iz svemira gosti
ne nadaju njegovoj mudrosti.
''Dobro, Turci, ako tako mora,
mesto rata biće pregovora,
svi ćemo reć' ono što želimo,
pa da zemlju bratski podelimo!''
''Moraš, slugo, još brže da zboriš,
ako nećeš odmah da sagoriš!''
''Al' pre no što krenu pregovori,
svaki junak što se hrabro bori
zaslužuje razna posluženja,
evo pića, evo i pečenja,
vi ste došli nas ovde pokorit'
i ja ću vas kao sluga dvorit'.''
Vanzemaljce to odobrovolji,
smejaše se brkatome golji
što skakaše čilo po pašnjaku
da b' doneo životinju svaku
koju njihov žuti zrak nacilja,
te pretvori u hrpu roštilja.
Al' je Marko vazda lukav bio,
samo janjce pred njih donosio,
a sve čini da svinje i krave
vanzemaljci brzo zaborave.
''Kao što svi pobednici rade,
formirajte jagnjeće brigade'',
ponizno je izneo ideju.
Prestadoše oni da smeju,
pa svi njemu okrenuše oči:
''Deder, slugo, pića nam natoči,
da uz piće i po noćnom 'ladu
osnujemo jagnjeću brigadu!''
Kao kokoš, Marko savi šiju,
pa u travi pronađe rakiju,
te je brzo tuđinima nosi.
''Aoj, Turci, da ste sad pri kosi,
svaka dlaka da vam se naježi,
kad probate taj napitak sveži!''
Vanzemaljac rakiju mu ote,
s ostalima da proba divote,
da sa njima proslavi tu sreću
što naprav'še brigadu jagnjeću.
Rakija je ljuta, od sto gradi,
Marko j' pije tek da se zasladi,
al' tuđine sred čela je pukla,
lica im se u osmeh razvukla.
''Hajd'mo, braćo, da letimo malo,
da vidimo šta je preostalo,
šta ostade od planete ove,
zbijajmo se, braćo, u redove!
Zbijajmo se, braćo, drug do druga,
preletimo sever sve do juga,
preletimo istok do zapada,
mi smo ovde gospodari sada!''
Stoji Marko, pa se krišom smeje,
dok mu srce zadnja nada greje,
Kraljeviću gleda šta će biti,
hoće li se pobedom sladiti,
il' oružja svetla sva će svoja
ko gubitnik predat' posle boja.
Brod se diže, al' se tad zanese,
bez kontrole poče da se trese,
pa se brzo put nebesa vinu,
al' Urvinu udari planinu,
letelicu pijanih tuđina
zaustavi Urvina planina,
te on odmah puče na dve pole,
a na dvesta dok padaše dole.
''Izem ti ja takvog osvajača
od koga je i rakija jača'',
Kraljević se Šarinu obrati,
a onda se na njem' dvoru vrati.
Pokupiše i janjce pečene,
da im novi dan u slasti krene.
NA LEPOM PLAVOM...
OVE NOĆI NA DUNAVU
valja se tromo od pamtiveka
noseći živote i smrti
ili samo priče o njima
ludilo želi ponekad
da ga oboji svojim bojama
ali sve nestaje
u ćutljivim virovima
pre ili kasnije
kao da ga nije ni bilo
svet pamti
a on samo teče
i nije ga briga
u noćima magla pleše nad njim
i odbijeni zvuci oživljavaju –
pucnji
pesma
krik
i kliktaj
a on odlazi dalje ravnodušan
bio je tu pre
i biće posle svega
ove noći vazduh miriše njegovim mirisom
i košava ćuti
a čamci se osećaju kao osvajači
zvezde su jedina bića
koja ga vole bez straha
i mirno se brčkaju u njemu do svitanja
dok drevni miris nesputanog očarava
Ratno ostrvo se poslednjim snagama
drži da ne otklizi za svojom majkom.
BAŠ...
MALI ČOVEK
oblači svoje malo odelo
prolazi kroz mala vrata
i meša se sa braćom na ulici
malim koracima gazi
po svom malom svetu
malo govori
još manje kaže
a najmanje razmišlja
o svojim malim rečima
ne kontroliše male porive
i mali mu je
ali on malo brine zbog toga
dok se probija kroz male želje
malo koristeći svest i savest
zna da uvek
može biti i manji
i raduje se
što nije manji
srećan je
mnogo.
TOTALNO...
IZVAN PAMETI
voleo bih
da bar jednom
osetim draž letenja
toliko puta sam
sanjao o tome –
samo poželim da se
uzdignem i već sam gore
ne bih voleo
da budem ptica –
suviše bih se umarao
na kraju bih morao
da sletim
ne bih voleo ni
da sam novembarski list
otkinut sa grane
i zavitlan košavom –
vetar bi bio
moj bog
hteo bih
da budem
misao najluđeg
čoveka na svetu
da letim
beskonačno
neobuzdano.
MALA ASTRONOMIJA...
ZVEZDE
mogu da gledam kroz oblake
u najtmurnijem danu
i mogu da gledam suncu u oči
u najsunčanijem danu
i mogu pogledom prodreti kroz mrak
u najcrnjoj noći
i vidim
i uvek vidim
bezbroj zvezda
plaču
pokušavajući da pobegnu
od mog pogleda
stopljenog s milijardama
tuđih pogleda u kojima se
nikada nisu rojile.
aha...
BEZNADEŽNI
okrenuli smo svet naopačke
zalutali smo i trunemo
na nekoj kozjoj stazi
žvaćemo orahove ljuske
i pevamo Marseljezu unatraške
tražimo put svetlost i vođu
a vođa se prvi izgubio na
ravnom osvetljenom putu
nemamo kiseonik
nemamo kiseonik
smejemo se jer dišemo helijum
jadna bedna izgubljena rulja
što se lomi po kozjim stazama
ne prestajući da se smeje
sopstvenoj imbecilnosti
dozvolili smo da put zaraste u korov
a svetlost smo proćerdali usmeravajući je
na vođu kako bismo ga jasno videli dok nam
daje primer kako se treba izgubiti
kada ne postoje uslovi za to
ni psi neće da laju na nas
a ptice ne kake po nama
mrsko im je
mrski smo im
više nego što smo mrski sebi zbog
suludog smeha koji bezočno krademo
jer smo čak i na njega
izgubili pravo
okrenuli smo svet naopačke
i svet nas nije zgromio
zar to nije za smeh na kozjoj stazi
koja se završava slepo?
LETNJA EGZOTIKA...
PESMA O NINDŽI
Tamo daleko u zemlji Japanu,
gde izlazi sunce i gde trešnja cvate,
gde ljudi mrave koriste za hranu,
mladi Tanaka je vežbao karate.
Stari sensei pravi ikebanu
i čeka da smerno na put večni krene,
svome je učeniku dariv'o katanu,
a kad bude nindža, daće šurikene.
Mladi Tanaka se pati i uči,
spretno vrti bambusov štap,
pogledom ga prati sensei Jamaguči,
a tad ga je iznenada udarila kap.
Tri dana je mladić tugov'o i plak'o
i nije mogao uzdahe da smiri,
pa reče sebi: "Ti ćeš, Tanako,
biti nindža ili činit' harakiri."
Tada se Tanaka uspeo do jame
odakle se vidi trećina Japana,
postao je nindža na vrhu Fudžijame
i sad nema gadnijeg od Tanake-sana.
LAGANA LETNJA TEMA...
Morska pena
1
Tamo se u čitavom kampu nalazio jedan WC. »Mokri čvor«, tako se zvao. Vazda je bio prepun. Tu su zalazili Česi, Poljaci, Slovenci...Švabe...govna do grla. Od 7-8 klozetskih kabina, samo dve su imale šolju. Najspretniji i najsrećniji su osvajali šolju. Ostali su mogli da se teše što neće dobiti osip po dupetu i zadnjoj strani butina.
Sećam se, čekao sam red za šolju. Čekao sam. Čekao sam. Svih mojih 16 godina prošlo mi je ispred očiju u tom jednom satu čekanja. Urlik propasti sveta poklopio se sa šumom vode puštene iz vodokotlića. Svet je bio spasen. Vrata WC-a su se otključala. Mišići nogu su mi bili napeti, spremni za skok prema šolji. Iz prostorije je izašao taj...šta ja znam...kovrdžava kosa skoro do ramena; svetli brčići u vidu polumustača; plave oči raširenih zenica, zakrvavele beonjače; usne skoro nepostojeće, to zamalo nepostojanje rašireno u osmeh samozadovoljstva; lice zajapureno, obrazi kao posle šamaranja; stomak-mešina pokrivena sitnim i retkim proliv-boja dlakama; samo u kupaćicama i kožnim sandalama...šta ja znam...ali, kad je rekao: »Sehr gut!«...Švaba, stvor iz mašte, iz najintimnijih prljavih predstava o čoveku i prokletstvu i jalovom pokajanju. On je odmešao svojim švapskim dupetom, ali, kad sam ušao u WC, ono što je iza njega ostalo prerezalo mi je nozdrve oštrije od skalpela.
Smesta sam se vratio u šator, neobavljenog posla. Radio je svirao na baterije, a moja creva su proizvodila struju.
2
Trudio sam se da ne mislim na to, i to mi se nije radilo. Ali, telesna higijena je bila telesna higijena, a u čitavom »mokrom čvoru« postojala je samo jedna tuš-kabina. Kupanje u moru i tuširanje na plaži bilo je u redu ali so je lagano grizla ispod pazuha i među nogama, i jedno pravo vruće tuširanje je bilo neophodno.
Čekao sam. Čekao. Dok sam čekao, ispušio sam pet cigareta. Neko u tuš-kabini najzad je okončao seansu i čuo se šum trljanja peškira o telo. Vrata su se otvorila i izašao je on, Švaba, onaj koji mi je uzrokovao opstipaciju. Blaženo se smeškao i rekao: »Oh, ja!«
Savladao sam prvi talas mučnine, pomislivši kako je nemoguće da usmrdi tuš-kabinu. Ušao sam. Nije smrdelo. Ali, nešto se dešavalo.
U to vreme samo sam čuo da SIDA postoji, ništa više o tome nisam znao. E pa, iza Švabe je svud po kadi ostalo mnoštvo sitnih belih kružića sa crnom tačkom u sredini. Ostaće večna misterija za mene šta je to bilo, ali TO JE BIO VIRUS, pomislio sam tada i istrčao iz kabine.
Tuširanje sa sapunjanjem i šamponiranjem obavio sam u ledeno hladnoj vodi tuša na plaži.
A Švabu sam patološki zamrzeo.
3
U kampu sam upoznao tipa, debelog gotovo kao i stakla na njegovim naočarima. Ali, imao je zanimljivih ideja.
»Ajde sa mnom.«, rekao mi je ubrzo po upoznavanju.
»Kuda?«, pitao sam.
»Videćeš.«, rekao je i poveo me. Pravo do hotela na brežuljku iznad kampa. Tačnije, do hotelskog skladišta.
»Vidiš sve ove flaše?«, pitao me i na moje aha rekao: »E, sad ćemo da ih ukrademo.«
»Što?«, pitao sam.
»Ne razumeš? Te flaše koštaju. A znaš gde koštaju? U samousluzi pored plaže. Otkupljuju ih, i ne plaćaju loše.«
»Au.«, rekoh.
Skladište je bilo širom otvoreno, kao da niko nije računao na mogućnost koju smo Miša (tako se zvao tip) i ja sprovodili u delo. Nakrcali smo nekoliko torbi flašama i otišli u samoposlugu.
»Oho?!«, iznenadila se kasirka prijatnog lica i osmeha, i pošteno nas isplatila. Do šatora sam mesio pare u džepu.
Sutradan smo ponovili akciju. Ali, ovog puta je bila neka druga kasirka. Mrgodna i turobna, mrzela je sebe i mušterije.
»Otkud vam ovoliko flaša, dečki?«, pitala je kad smo sve to izneli pred nju.
»Mi skupili.«, rekoh što sam mogao opuštenije.
»Sumnjivi ste mi. Ne želim vas više vidjeti ovdje.«, reče ljuta kasirka. »Inače ću pozvat miliciju, pa će oni sve lijepo provjeriti.«
Ipak, dobili smo novac i otišli u kamp više nego zadovoljni. Zatim smo provalili kada koja kasirka radi, i išli samo kad je za kasom ona prijatna. Uvek nam je sa osmehom odbrojavala novčanice.
»Znate,« govorila je, »uvijek smo ovdije u manjku s flašama. Lijepo od vas što ih prikupljate.«
Skladište u hotelu je rapidno gubilo flaše, a Miša i ja smo punili džepove. Mesio sam, mesio...
...Otišli smo u samoposlugu sa novom količinom. Stajali smo u redu i čekali. Bila je gužva. Turisti su bili željni hleba, slatkiša, Coca-Cole, uložaka itd. Preračunavali smo koliko ćemo dobiti za flaše koje smo doneli. I radovali se susretu sa našom kasirkom. A onda, kad je bilo još samo troje-četvoro ispred nas, desilo se nešto. Neka flaša Coca-Cole je popustila i tečnost je, uz prasak naglog izlaženja, polila našu kasirku.
»Kajne problem.«, čuli smo je kako uz osmeh, sva isprskana, teši mušteriju čija flaša je zatajila.
Protegnuli smo se da vidimo ko je taj idiot. Zanemeo sam. Prenerazio se. Švaba! »Švaba.«, rekao sam polušapatom.
On je samo stajao sa svojom poludebilnom facom i glupo se smešio. Probao je da započne konverzaciju s našom kasirkom. Možda da je smuva, možda mu se svidela, onako vedra čak i posle tog događaja. A ona je, još uvek sa osmehom, izbegavajući svaki razgovor (bravo!), izašla iza kase i otišla, valjda da se presvuče. Švaba se kikotao pokazujući ostalim kupcima nevaljalu flašu. Većina kupaca su se smejali. Verovatno su i oni bili Švabe. Meni, a ni Miši, sve to nije bilo smešno. Posebno kad se za kasom pojavio onaj mrgud. Preskočila je pogledom mušterije ispred nas, i zaustavila ga, punog gneva i munja, na nas dvojicu.
»Dečki! Ja sam rekla svoje! Sad će doći milicija!«, vrisnula je.
»Ma, jebem ti mater!, viknu Miša gurajući se svojom telesinom kroz kupce i kraj kase, žureći sa torbama napolje.
»Ti ja isto mater!«, dreknuh trčeći za Mišom.
Nismo se sreli sa milicijom. Bili smo obazrivi. Bili smo obazrivi i te iste večeri, kad smo ugledali Švabu. Išao je prema WC-u. Da još jednom bombarduje. A put ga je vodio kroz borovu šumicu. Borove iglice su odisale eteričnim mirisima i smola je oblivala borova stabla. Idila. Iza jednog od stabala iskočio je Miša i iz punog zamaha zveknuo neprodatom flašom po švapskom čelu. Flaša u mojoj ruci, koja je gada stigla otpozadi, pukla je na hiljadu delova. Švabina lobanja samo na dva.
Ubrzo su se pojavila bolnička kola, gotovo u isto vreme kad i milicijska. Istraživali su. Pravili se promućurni, davali sve od sebe da otkriju te huligane, bedake, fakine jedne neodgojene.
Ne znam za Mišu, još manje za Švabu, ali ja sam ležao u krevetu i mesio.
4
Sledeći dan je osvanuo vedar, sunčan, vreo, zajeban. Zajeban bar za mene. Doznao sam da su našu kasirku šutnuli sa posla. Našu lutku. I to verovatno zbog naših flaša. Bila je dobrodušna, a mi smo je lagali. Govorili da smo te flaše skupljali po plaži i kampu. Osetio sam se kao lopov, kao lažov, kao lopov i lažov. Mizerija.
Celog dana nisam video Mišu, i kad smo se uveče sreli pitao me: »Jesi li čuo?«
»Šta?«, pitao sam.
»Otpustili našu kasirku.«, reče on.
Kao, iznenadio sam se. Prećutao sam da sam je tražio čitavo popodne po samoposlugama, plažama, poslastičarnicama, restoranima, zatim čak po kockarnicama, kuglanama, sportskim terenima. Kladim se da je i on prećutao nešto slično tome. Uostalom, za njeno otpuštanje mogli smo da doznamo samo u samousluzi u kojoj je radila, i to krišom slušajući naklapanja dokonih kasirki. Nisam mu rekao, niti on meni. A zaljubili smo se do ušiju.
»Baš me briga.«, reče Miša. »Ipak smo zaradili nešto. A ko je njoj kriv što je bila glupa, pa nam je verovala?«
Smračilo mi se i verovatno bih mu izubijao to njegovo debelo lice, da sa njim nije bio još neko. Šiške malo duže nego što bi trebalo, zulufi takođe, repovi takođe. Sav je bio u čudnoj šumi iz koje su virile samo zmijske oči i šiljat nos. Kao da ga je šiljio rezačem za olovke.
Krenuli smo, sva trojica, u besciljnu šetnju.
»Jesi li vidjeo ovih dana mišićavog čovjeka kak pika nogometnu loptu na terenima, a potom odlazi igrati tenis? Uvijek ga promatra mnoštvo ljudi.«, rekao je ušiljeni tip.
Zaista, poslednjih dana jedna grdosija je harala terenima. Ljudina duge kose obuzdane trakom preko čela, sa preplanulim vrlo razvijenim telom.
»Aha.«, rekoh.
»To mi je otac.«, reče šiljati. »Gledao si Konana u kinu?«
»Aha.«
»On ga je glumio.«
»Sereš.«
»Kunem ti se! Svi redatelji ga sad žele vidjeti u svojim filmovima.«
»Ne liči mi na našeg. Izgleda kao stranac.«, rekoh.
»I jest iz inozemstva. Iz Njemačke!«, reče šiljati.
»Onda si i ti iz Nemačke, jel' tako?«
»To ti kanim reći cijelo vrijeme!«
»A govoriš našim jezikom?«
»Nije mi bilo teško za učiti. Dapače. Tri mjeseca sam učio vaš jezik.«
Miša je samo ćutao i išao. Nije se mešao u razgovor. A ja nisam želeo da ga ubacim. Sve smo rekli jedan drugom.
»Ne verujem ja tebi, dečko, ni jednu jedinu reč.«, rekoh šiljatom.
»Kunem ti se! Ja sam Nijemac. Švabo!«
Baš u tom trenutku smo prolazili pored »mokrog čvora«, i na pomen reči Švabo puklo mi je nešto u stomaku.
»Čekajte!«, viknuo sam i otrčao u prvu praznu kabinu. Čučavac. Dok me oblivao znoj, kroz glavu mi se vrtela misao: osam dana. Eto, toliko je trajala moja apstinencija. Šta ti je čovek! I još nisam imao nikakvih zdravstvenih problema, samo sam tu radnju potisnuo u ko zna koji plan. A sad sam se porađao, tiho ječeći. Jedno ogromno, bolno, karlica mi je zaškripala. Bućnulo je, momentalno zapušivši školjku, šireći se kabinom. Monstrum. Zar to da izađe iz mog uzvišenog bića?
»Hej! Mišo!«, začuo se glas šiljatog dripca. »Vidi!«
»Šta to?«, čuo se Mišin glas.
»Vidi! Vasionski brod!«
»Šta to pričaš?«
»Vidio sam ga! Neidentificirani objekt! Želi nas poklopit svojim ogromnim neidentificiranim tijelom!«
»E, sad lažeš!«
»Kunem ti se! Lebdio je nad nama!«
»Ajde sa mnom.«, reče Miša. »Imam ideju.«
»Kamo me to vodiš?«
»Videćeš.«
Čuo sam zvuk koraka njihovog odlaženja. Zatim sam ispustio još nekoliko vasionskih brodova. Buć! Buć! Buć!
5
Poslednjeg dana svog letovanja našao sam loptu. Novu novcijatu. Zezao sam se s njom, žonglirao pored ulice, i u jednom trenutku odletela mi je baš na ulicu baš onda dok je u punoj brzini jurio ''Mercedes''. Nagazio je točkovima na nju, i lopta je eksplodirala. Kola su usporila, skoro se zaustavila, i prepoznao sam vozača: Švaba!
Počeo je na švapskom da trtlja reči izvinjenja uz karikaturu prijateljskog osmeha. Pogledao sam ga. Sav je po licu bio otekao, solidan broj kopči na čelu. Na temenu ogroman flaster. Blago sam mu se nasmešio u znak praštanja zbog uništene lopte. Mora da je video nešto u mom osmehu, jer je naglo pritisnuo papučicu za gas i zauvek odjezdio da postane košmar nekome drugom. ''Mercedes'' je otišao, ja ostao, a onda i ja otišao sutradan.
Iz automobila sam poslednji put gledao sve one stvari koje sam deset dana obilazio. A na izlazu iz kampa se desio neki zastoj. Zverao sam kroz prozor. I eto je! Tek tako! Naša kasirka, u neodoljivo kratkoj suknjici, nikad vedrija. Sasvim sama, lepršavim korakom je gazila asfaltom. Izgledalo je da je uhvatila moj pogled, da me je prepoznala. Osmehnula se. Lutka lepa. Baš tada je zastoj nestao i kola su bila u brzini.
»Stani!«, dreknuo sam ćaletu.
»Šta stani? Stajemo tek za 300 kilometara da pišamo i da se osvežimo!«
»Stani, povraća mi se.«, prostenja mlađi burazer.
Tu zbora nema! Navlake su još nove na sedištima. Uz škripu kočnica, kola su se zaustavila. Burazer je iskočio i presamitio se pored ulice, a ja sam istrčao da ga kao pridržavam. Dok se on napinjao da zvuči kao neko ko povraća, ja sam poleteo za kasirkom. Daleko...daleko! Ipak, okrenula se, stotinak metara ispred mene. Osmeh, blistav. Lutka. Podigla je ruku u znak pozdrava i stajala tako nekoliko trenutaka, onda se okrenula i nastavila svojim putem.
»Ajde, ti!«, čuo sam ćaletov glas. »Brat ti je želudac ispovraćao, a gde ti bleneš?!«
Dok smo se udaljavali brzinom od 90 na sat, jedno moje parče je odbijalo da se odlepi odande.
I eno ga, još je tamo posle 10 godina, i nema šanse da ga odatle iščupa bilo šta ili bilo ko.
6
Što se tiče kasirke, ona je sada negde. Ponekad razmišljam šta bi bilo da sam je sustigao. Verovatno ništa. Verovatno bih, u tom slučaju, poneo odande i ono jedno moje parče koje je postalo neraskidivi deo tog letovališta. Ali, nisam je sustigao i sve je ostalo na nežnoj doslednosti maštanja.
A što se tiče Švabe, tih dana su javili da se na graničnom prelazu Šentilj desio gadan lančani sudar, nekoliko mrtvih. Ja se nadam...
Inače, i danas mi se desi da mi neka budala napravi zatvor, pa po nedelju dana ne mogu...znate...
A onda neka druga budala odjednom vidi NLO. Buć!
PA TI VIDI ŠTA ĆEŠ...
GORDOST
želiš da budeš s nekim
plače ti se
a ne plačeš
jer ti si ponosno
dostojanstveno
i uzvišeno biće
i samo
a onda plačeš.
OVO SU POŠTENE...
MUKE
Pričao mi je deda.
''Pojma ti nemaš, mladiću, šta je to muka'', rekao je setno, zagledan nekud u daljinu, kao da mu je krivo što takvih muka više nema. ''Čitavog dana sam jeo trešnje, tek uzrele, i te noći smo tvoja baba i ja ležali u ambaru, kad me priteralo. Trpeo sam izvesno vreme, a onda mi se neka travka zavukla u bulju i više nisam mogao da izdržim. Izleteo sam iz ambara, go golcijat, i utrčao u poljski WC (sreća, da se nalazio blizu). Bio je to pošten proliv i gruvalo je iz mene kao božja volja, a ja samo stenjao i znojio se. A bila je topla noć te četres' druge, i kao da i sad osećam ubode desetina krupnih seljačkih komaraca po leđima i rukama i nogama i dupetu. Moj pokojni stric (ti ga ne pamtiš) dao mi je bombu, pravu bombu koju je zarobio u borbi, rekavši mi da NOB čeka samo na mene pa da rasturimo tu švapsku žgadiju, i bio sam jako ponosan na tu bombu i nikad se nisam odvajao od nje. Čučao sam tako napinjući se, i odšrafljivao i zašrafljivao kapicu na bombi, kad ČUJEM GLASOVE! NEMCI! Razumeš li ti, mladiću, čučim tamo u potpunoj tišini i gomilam, i odjednom me preseku ŠVAPSKI GLASOVI! Skočim ti ja hitro i cap na vrata, srećom bio je mrak, ali mi ispadne bomba i upadne u septičku jamu. I ja hoću da se vratim da je uzmem, jer tu bombu mi je poklonio stric, ali onda se predomislim i preprečim kroz zadnji deo dvorišta, da bih utekao preko ograde. 'HALT!', drekne neki Nemac i onda svi složno, majku im švapsku, pripucaju na mene. Preskočim ogradu i ostavim pola butine na jednoj posebno ušiljenoj tarabi. Okrenem se na trenutak da joj jebem sve po spisku i vidim, nekoliko Švaba stoji blizu WC-a i pucaju na mene, i onda je GRUNULO. Eksplodirala bomba. Sva ona govna skupljana godinama, čitav poljski WC, tri-četiri Švabe, sve to ode u vazduh, par komada mi pljusne pred noge. Nastane prava panika, a ja ti onako gologuz zaždim kroz šumarak, bosonog preko žbunja i trnja, i trčao sam tako dobrih pola sata. Imao sam sreću, nisam video nijednog Nemca, i na kraju sam sreo naše. Partizanka mi je očistila onu ranu na butini i silne ogrebotine po telu, a već narednog dana napadnemo selo i razjurimo Nemce. Začas se pročuje o mom podvigu, a moji seljaci ti još to nakite bog-zna-kako, da sam herojski i divovski borbu goloruk vodio protiv nadmoćnijeg neprijatelja i da sam im naneo velike gubitke. Doduše, jedan udvarač tvoje babe je, onako ljubomoran, umesto 'goloruk' pričao 'golokur', ali mogao je samo da mi prdne pod prozor. I tako ti ja ispadnem heroj, dobijem Orden za hrabrost i ko zna šta još, a tvoja baba, blesa jedna ženska, znala je sve kako je bilo, ali podlegne onim silnim hvalospevima i totalno odlepi, što kažete vi mladi, za mnom. E, šta ti je narod! A kasnije, jesen četres' treće, kad sam uleteo, sam samcijat, u švapski bunker i ukokao njih trojicu plus mitraljesca koji nam je majku jeb'o nekoliko dana, onda nikom ništa nije bilo jer sam se zamerio komesaru. Joj, što mi je tu bilo krivo, kad nijednom rečju nije pomenuo moj podvig, gnjida jedna! I dan-danas mu vraćam za to, deljem ga u šahu kao poslednjeg pacera.
Eto, mladiću, vidiš ti šta su muke, ali ono što sam hteo da ti kažem je da, dok sam bežao go i bos one noći, da to nije bilo najstrašnije, nego nisam bio dosrao, a čik probaj ti da trčiš najbrže što možeš preko oštrog kamenja i trnja, u mraku, dok njih desetak puca po tebi iz šmajsera a tvoje retko govno neće da ostane u tebi.''
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |