SANATORIJUM
LAGANA LETNJA TEMA...
Morska pena
1
Tamo se u čitavom kampu nalazio jedan WC. »Mokri čvor«, tako se zvao. Vazda je bio prepun. Tu su zalazili Česi, Poljaci, Slovenci...Švabe...govna do grla. Od 7-8 klozetskih kabina, samo dve su imale šolju. Najspretniji i najsrećniji su osvajali šolju. Ostali su mogli da se teše što neće dobiti osip po dupetu i zadnjoj strani butina.
Sećam se, čekao sam red za šolju. Čekao sam. Čekao sam. Svih mojih 16 godina prošlo mi je ispred očiju u tom jednom satu čekanja. Urlik propasti sveta poklopio se sa šumom vode puštene iz vodokotlića. Svet je bio spasen. Vrata WC-a su se otključala. Mišići nogu su mi bili napeti, spremni za skok prema šolji. Iz prostorije je izašao taj...šta ja znam...kovrdžava kosa skoro do ramena; svetli brčići u vidu polumustača; plave oči raširenih zenica, zakrvavele beonjače; usne skoro nepostojeće, to zamalo nepostojanje rašireno u osmeh samozadovoljstva; lice zajapureno, obrazi kao posle šamaranja; stomak-mešina pokrivena sitnim i retkim proliv-boja dlakama; samo u kupaćicama i kožnim sandalama...šta ja znam...ali, kad je rekao: »Sehr gut!«...Švaba, stvor iz mašte, iz najintimnijih prljavih predstava o čoveku i prokletstvu i jalovom pokajanju. On je odmešao svojim švapskim dupetom, ali, kad sam ušao u WC, ono što je iza njega ostalo prerezalo mi je nozdrve oštrije od skalpela.
Smesta sam se vratio u šator, neobavljenog posla. Radio je svirao na baterije, a moja creva su proizvodila struju.
2
Trudio sam se da ne mislim na to, i to mi se nije radilo. Ali, telesna higijena je bila telesna higijena, a u čitavom »mokrom čvoru« postojala je samo jedna tuš-kabina. Kupanje u moru i tuširanje na plaži bilo je u redu ali so je lagano grizla ispod pazuha i među nogama, i jedno pravo vruće tuširanje je bilo neophodno.
Čekao sam. Čekao. Dok sam čekao, ispušio sam pet cigareta. Neko u tuš-kabini najzad je okončao seansu i čuo se šum trljanja peškira o telo. Vrata su se otvorila i izašao je on, Švaba, onaj koji mi je uzrokovao opstipaciju. Blaženo se smeškao i rekao: »Oh, ja!«
Savladao sam prvi talas mučnine, pomislivši kako je nemoguće da usmrdi tuš-kabinu. Ušao sam. Nije smrdelo. Ali, nešto se dešavalo.
U to vreme samo sam čuo da SIDA postoji, ništa više o tome nisam znao. E pa, iza Švabe je svud po kadi ostalo mnoštvo sitnih belih kružića sa crnom tačkom u sredini. Ostaće večna misterija za mene šta je to bilo, ali TO JE BIO VIRUS, pomislio sam tada i istrčao iz kabine.
Tuširanje sa sapunjanjem i šamponiranjem obavio sam u ledeno hladnoj vodi tuša na plaži.
A Švabu sam patološki zamrzeo.
3
U kampu sam upoznao tipa, debelog gotovo kao i stakla na njegovim naočarima. Ali, imao je zanimljivih ideja.
»Ajde sa mnom.«, rekao mi je ubrzo po upoznavanju.
»Kuda?«, pitao sam.
»Videćeš.«, rekao je i poveo me. Pravo do hotela na brežuljku iznad kampa. Tačnije, do hotelskog skladišta.
»Vidiš sve ove flaše?«, pitao me i na moje aha rekao: »E, sad ćemo da ih ukrademo.«
»Što?«, pitao sam.
»Ne razumeš? Te flaše koštaju. A znaš gde koštaju? U samousluzi pored plaže. Otkupljuju ih, i ne plaćaju loše.«
»Au.«, rekoh.
Skladište je bilo širom otvoreno, kao da niko nije računao na mogućnost koju smo Miša (tako se zvao tip) i ja sprovodili u delo. Nakrcali smo nekoliko torbi flašama i otišli u samoposlugu.
»Oho?!«, iznenadila se kasirka prijatnog lica i osmeha, i pošteno nas isplatila. Do šatora sam mesio pare u džepu.
Sutradan smo ponovili akciju. Ali, ovog puta je bila neka druga kasirka. Mrgodna i turobna, mrzela je sebe i mušterije.
»Otkud vam ovoliko flaša, dečki?«, pitala je kad smo sve to izneli pred nju.
»Mi skupili.«, rekoh što sam mogao opuštenije.
»Sumnjivi ste mi. Ne želim vas više vidjeti ovdje.«, reče ljuta kasirka. »Inače ću pozvat miliciju, pa će oni sve lijepo provjeriti.«
Ipak, dobili smo novac i otišli u kamp više nego zadovoljni. Zatim smo provalili kada koja kasirka radi, i išli samo kad je za kasom ona prijatna. Uvek nam je sa osmehom odbrojavala novčanice.
»Znate,« govorila je, »uvijek smo ovdije u manjku s flašama. Lijepo od vas što ih prikupljate.«
Skladište u hotelu je rapidno gubilo flaše, a Miša i ja smo punili džepove. Mesio sam, mesio...
...Otišli smo u samoposlugu sa novom količinom. Stajali smo u redu i čekali. Bila je gužva. Turisti su bili željni hleba, slatkiša, Coca-Cole, uložaka itd. Preračunavali smo koliko ćemo dobiti za flaše koje smo doneli. I radovali se susretu sa našom kasirkom. A onda, kad je bilo još samo troje-četvoro ispred nas, desilo se nešto. Neka flaša Coca-Cole je popustila i tečnost je, uz prasak naglog izlaženja, polila našu kasirku.
»Kajne problem.«, čuli smo je kako uz osmeh, sva isprskana, teši mušteriju čija flaša je zatajila.
Protegnuli smo se da vidimo ko je taj idiot. Zanemeo sam. Prenerazio se. Švaba! »Švaba.«, rekao sam polušapatom.
On je samo stajao sa svojom poludebilnom facom i glupo se smešio. Probao je da započne konverzaciju s našom kasirkom. Možda da je smuva, možda mu se svidela, onako vedra čak i posle tog događaja. A ona je, još uvek sa osmehom, izbegavajući svaki razgovor (bravo!), izašla iza kase i otišla, valjda da se presvuče. Švaba se kikotao pokazujući ostalim kupcima nevaljalu flašu. Većina kupaca su se smejali. Verovatno su i oni bili Švabe. Meni, a ni Miši, sve to nije bilo smešno. Posebno kad se za kasom pojavio onaj mrgud. Preskočila je pogledom mušterije ispred nas, i zaustavila ga, punog gneva i munja, na nas dvojicu.
»Dečki! Ja sam rekla svoje! Sad će doći milicija!«, vrisnula je.
»Ma, jebem ti mater!, viknu Miša gurajući se svojom telesinom kroz kupce i kraj kase, žureći sa torbama napolje.
»Ti ja isto mater!«, dreknuh trčeći za Mišom.
Nismo se sreli sa milicijom. Bili smo obazrivi. Bili smo obazrivi i te iste večeri, kad smo ugledali Švabu. Išao je prema WC-u. Da još jednom bombarduje. A put ga je vodio kroz borovu šumicu. Borove iglice su odisale eteričnim mirisima i smola je oblivala borova stabla. Idila. Iza jednog od stabala iskočio je Miša i iz punog zamaha zveknuo neprodatom flašom po švapskom čelu. Flaša u mojoj ruci, koja je gada stigla otpozadi, pukla je na hiljadu delova. Švabina lobanja samo na dva.
Ubrzo su se pojavila bolnička kola, gotovo u isto vreme kad i milicijska. Istraživali su. Pravili se promućurni, davali sve od sebe da otkriju te huligane, bedake, fakine jedne neodgojene.
Ne znam za Mišu, još manje za Švabu, ali ja sam ležao u krevetu i mesio.
4
Sledeći dan je osvanuo vedar, sunčan, vreo, zajeban. Zajeban bar za mene. Doznao sam da su našu kasirku šutnuli sa posla. Našu lutku. I to verovatno zbog naših flaša. Bila je dobrodušna, a mi smo je lagali. Govorili da smo te flaše skupljali po plaži i kampu. Osetio sam se kao lopov, kao lažov, kao lopov i lažov. Mizerija.
Celog dana nisam video Mišu, i kad smo se uveče sreli pitao me: »Jesi li čuo?«
»Šta?«, pitao sam.
»Otpustili našu kasirku.«, reče on.
Kao, iznenadio sam se. Prećutao sam da sam je tražio čitavo popodne po samoposlugama, plažama, poslastičarnicama, restoranima, zatim čak po kockarnicama, kuglanama, sportskim terenima. Kladim se da je i on prećutao nešto slično tome. Uostalom, za njeno otpuštanje mogli smo da doznamo samo u samousluzi u kojoj je radila, i to krišom slušajući naklapanja dokonih kasirki. Nisam mu rekao, niti on meni. A zaljubili smo se do ušiju.
»Baš me briga.«, reče Miša. »Ipak smo zaradili nešto. A ko je njoj kriv što je bila glupa, pa nam je verovala?«
Smračilo mi se i verovatno bih mu izubijao to njegovo debelo lice, da sa njim nije bio još neko. Šiške malo duže nego što bi trebalo, zulufi takođe, repovi takođe. Sav je bio u čudnoj šumi iz koje su virile samo zmijske oči i šiljat nos. Kao da ga je šiljio rezačem za olovke.
Krenuli smo, sva trojica, u besciljnu šetnju.
»Jesi li vidjeo ovih dana mišićavog čovjeka kak pika nogometnu loptu na terenima, a potom odlazi igrati tenis? Uvijek ga promatra mnoštvo ljudi.«, rekao je ušiljeni tip.
Zaista, poslednjih dana jedna grdosija je harala terenima. Ljudina duge kose obuzdane trakom preko čela, sa preplanulim vrlo razvijenim telom.
»Aha.«, rekoh.
»To mi je otac.«, reče šiljati. »Gledao si Konana u kinu?«
»Aha.«
»On ga je glumio.«
»Sereš.«
»Kunem ti se! Svi redatelji ga sad žele vidjeti u svojim filmovima.«
»Ne liči mi na našeg. Izgleda kao stranac.«, rekoh.
»I jest iz inozemstva. Iz Njemačke!«, reče šiljati.
»Onda si i ti iz Nemačke, jel' tako?«
»To ti kanim reći cijelo vrijeme!«
»A govoriš našim jezikom?«
»Nije mi bilo teško za učiti. Dapače. Tri mjeseca sam učio vaš jezik.«
Miša je samo ćutao i išao. Nije se mešao u razgovor. A ja nisam želeo da ga ubacim. Sve smo rekli jedan drugom.
»Ne verujem ja tebi, dečko, ni jednu jedinu reč.«, rekoh šiljatom.
»Kunem ti se! Ja sam Nijemac. Švabo!«
Baš u tom trenutku smo prolazili pored »mokrog čvora«, i na pomen reči Švabo puklo mi je nešto u stomaku.
»Čekajte!«, viknuo sam i otrčao u prvu praznu kabinu. Čučavac. Dok me oblivao znoj, kroz glavu mi se vrtela misao: osam dana. Eto, toliko je trajala moja apstinencija. Šta ti je čovek! I još nisam imao nikakvih zdravstvenih problema, samo sam tu radnju potisnuo u ko zna koji plan. A sad sam se porađao, tiho ječeći. Jedno ogromno, bolno, karlica mi je zaškripala. Bućnulo je, momentalno zapušivši školjku, šireći se kabinom. Monstrum. Zar to da izađe iz mog uzvišenog bića?
»Hej! Mišo!«, začuo se glas šiljatog dripca. »Vidi!«
»Šta to?«, čuo se Mišin glas.
»Vidi! Vasionski brod!«
»Šta to pričaš?«
»Vidio sam ga! Neidentificirani objekt! Želi nas poklopit svojim ogromnim neidentificiranim tijelom!«
»E, sad lažeš!«
»Kunem ti se! Lebdio je nad nama!«
»Ajde sa mnom.«, reče Miša. »Imam ideju.«
»Kamo me to vodiš?«
»Videćeš.«
Čuo sam zvuk koraka njihovog odlaženja. Zatim sam ispustio još nekoliko vasionskih brodova. Buć! Buć! Buć!
5
Poslednjeg dana svog letovanja našao sam loptu. Novu novcijatu. Zezao sam se s njom, žonglirao pored ulice, i u jednom trenutku odletela mi je baš na ulicu baš onda dok je u punoj brzini jurio ''Mercedes''. Nagazio je točkovima na nju, i lopta je eksplodirala. Kola su usporila, skoro se zaustavila, i prepoznao sam vozača: Švaba!
Počeo je na švapskom da trtlja reči izvinjenja uz karikaturu prijateljskog osmeha. Pogledao sam ga. Sav je po licu bio otekao, solidan broj kopči na čelu. Na temenu ogroman flaster. Blago sam mu se nasmešio u znak praštanja zbog uništene lopte. Mora da je video nešto u mom osmehu, jer je naglo pritisnuo papučicu za gas i zauvek odjezdio da postane košmar nekome drugom. ''Mercedes'' je otišao, ja ostao, a onda i ja otišao sutradan.
Iz automobila sam poslednji put gledao sve one stvari koje sam deset dana obilazio. A na izlazu iz kampa se desio neki zastoj. Zverao sam kroz prozor. I eto je! Tek tako! Naša kasirka, u neodoljivo kratkoj suknjici, nikad vedrija. Sasvim sama, lepršavim korakom je gazila asfaltom. Izgledalo je da je uhvatila moj pogled, da me je prepoznala. Osmehnula se. Lutka lepa. Baš tada je zastoj nestao i kola su bila u brzini.
»Stani!«, dreknuo sam ćaletu.
»Šta stani? Stajemo tek za 300 kilometara da pišamo i da se osvežimo!«
»Stani, povraća mi se.«, prostenja mlađi burazer.
Tu zbora nema! Navlake su još nove na sedištima. Uz škripu kočnica, kola su se zaustavila. Burazer je iskočio i presamitio se pored ulice, a ja sam istrčao da ga kao pridržavam. Dok se on napinjao da zvuči kao neko ko povraća, ja sam poleteo za kasirkom. Daleko...daleko! Ipak, okrenula se, stotinak metara ispred mene. Osmeh, blistav. Lutka. Podigla je ruku u znak pozdrava i stajala tako nekoliko trenutaka, onda se okrenula i nastavila svojim putem.
»Ajde, ti!«, čuo sam ćaletov glas. »Brat ti je želudac ispovraćao, a gde ti bleneš?!«
Dok smo se udaljavali brzinom od 90 na sat, jedno moje parče je odbijalo da se odlepi odande.
I eno ga, još je tamo posle 10 godina, i nema šanse da ga odatle iščupa bilo šta ili bilo ko.
6
Što se tiče kasirke, ona je sada negde. Ponekad razmišljam šta bi bilo da sam je sustigao. Verovatno ništa. Verovatno bih, u tom slučaju, poneo odande i ono jedno moje parče koje je postalo neraskidivi deo tog letovališta. Ali, nisam je sustigao i sve je ostalo na nežnoj doslednosti maštanja.
A što se tiče Švabe, tih dana su javili da se na graničnom prelazu Šentilj desio gadan lančani sudar, nekoliko mrtvih. Ja se nadam...
Inače, i danas mi se desi da mi neka budala napravi zatvor, pa po nedelju dana ne mogu...znate...
A onda neka druga budala odjednom vidi NLO. Buć!
Pošalji komentar ::
21:00 - 11/7/2006
Poslao/la poglavica
O ovo mora lagano da se prochita pred utonutje mi u san...ali pre toga PRINT... Yes!
Izmenjeno od poglavica dana 11/7/2006 u 21:00
Permanent Link
21:03 - 11/7/2006
Poslao/la vojslav
e kad sam vido komentar reko ko li je pre pročito
hehe
Permanent Link
23:13 - 11/7/2006
O tavernisto ne mogah da odolim a da ti ne ubacim TVOJ opasno prepoznatljivi avatar 
Permanent Link
01:33 - 12/7/2006
Poslao/la sanatorijum
a, to je sasvim u redu. inache, do malo pre sam gledao 'animatrix'. tako mi doshlo.
Permanent Link
01:35 - 12/7/2006
postoji li neki anti-matrix ???
Permanent Link
03:15 - 12/7/2006
Poslao/la nemiri
mora biti da je do tog matrixa... ja sam ovo čitala a gde? pa negde u matrixu
Permanent Link
04:00 - 12/7/2006
anti-matrix? verovatno postoji, ali pre tje biti da je postojao. onda sam ga pojeo, da nam ne plashi svu ovu matrix-dechicu. #nemiri, 
Permanent Link
04:26 - 12/7/2006
Permanent Link
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |