SANATORIJUM
JEDAN SAVET: NEMOJTE NIKADA DA PISHETE OVAKVA SRANJA OD PRICHA, JER NI JA LICHNO NE ZNAM SHTA SAM HTEO DA KAZHEM...
GOSPODIN SAVRŠENI
Šta je sad ovo?
Otvorio sam oči i već sam na nogama. Ne ljuljam se, nisam nervozan. Čak sam dobro raspoložen. Samo mi je malo mutno pred očima. 'Aj'mo ponovo. Ne, i dalje je mutno, kako je mutno! Eto najzad vrtoglavice, taman sam se zabrinuo. Možda je od spavanja, sav se ukrmeljavim u snu; kad se probudim, oči su mi kao u krave.
Utroba mi gori za jednom jakom turskom. Čekaj. Ne pijem kafu. Gorku kafu?! Oouu! Mrzim vrelo. Mrzim gorku kafu.
Sada bih da se umijem. E, ovo je već smešno, bilo bi, da ne hodam gotovo naslepo. Zašto se ta slika ne izoštri jednom?
Mala nužda od pet sekundi?! Ništa velika?!? I još se nisam iskašljao i zapušio šolju tim...
Uhh, al' je hladna voda, čekaj opet, nikada mi voda nije bila hladna. Da nije zato što se umivam ovako prevremeno? Ali, zašto bih to radio? Koji je dan? Neverovatno! Utorak. Nikada, ni kad sam u najboljoj formi, ne registrujem utorak. Ostale dane katkad, utorak ne. Mada, ništa ne ukazuje da nisam u priličnoj formi. Glava mi je puna misli. Mora da je danas nešto važno, neka slava, proslava, venčanje...žurka... Nek' se misli roje još malo, dok se ne sredim. Nijedna grumulja mi nije povredila jagodice prstiju, moje drlje, doduše, nisu neuništive, ali se ipak upornije drže. A sad, ništa. Da nisam najzad dosegao zrelost? Što da ne, onako, prekonoć. Mentalno i emocionalno ružno pače se pretvara u...
Još da obrišem lice i namažem ga kremom...E, sad stvarno čekaj! Prvo, slika mi nije ništa bistrija, drugo, krema na lice. Ništa od sazrelosti, osim ako se zrela gospoda stvarno ne mackaju odmah posle buđenja, gorke kafe, male male nužde i umivanja.
Da ja lepo pobegnem iz kupatila i vratim se u svoju sobu. Noge znaju put, ako li su oči trenutno malo rastrojene. Eto ga, i noge otkazuju poslušnost. To jest, poslušne su preko mere, kao bikovske, guraju ravno napred, pod se trese. Sopstvena šala mi deluje odvratno: nemam drlje kao krava, ali imam noge kao bik. Do juče bih se tome smejao pola dana, nego sumnjam da bih do juče to i mogao da smislim.
Ruka mi je brzo uzela nešto sa stola, pa se još brže približila mom licu. Ovo je nesumnjivo uvežban i koordinisan pokret, jer bih ja teško izjutra prošao neurologa.
Odjednom vidim odlično, bolje nego ikada. Dovoljno dobro da vrisnem. Naočari! Stavio sam prozore, piksle, cvikere! Jao meni! A tek na šta lličim u ogledalu...? Čekaj tu, ili idi odmori! Ja u sobi nemam ogledalo i uopšte ne izgledam ovako. Ličim na...
Ček', ček', vrati se ovamo!
Jasno mi je, jasno...Pročitao sam dovoljno zaumnih priča, da bih se i dalje ponašao kao glupan.
Poznajem ovo lice, plavu kosu i još plavlje oči. O, kako ih mrzim. Krije da je onoliko slep, ha ha. Ova pikanterija jedva čeka da poput bombe grune po tabloidima. Nosi naočare dizajnirane kao one iz ''Matriksa'', a ništa ne vidi, ho ho. Dioptrija, dioptrija.
Gospodin Savršeni, hrli prema vrhu, mrze ga i dive mu se, ali nije njima preoteo djevu, ne. Šta će sad? Da fruštukuje.
« Sad ću da fruštukujem», kaže on, a oko njega nikoga. Onda peva, uz neviđeno falširanje: « Mamica mu spremila / u čelo ga ljubila / zatim se izgubila / ne vraćaj se, mama / ručak sprema moja dama.» Ni metriku ne poštuje, idiot.
Sve bolje od boljeg, ali šta ću ja tu?! Ma, pusti to i uživaj. Ako je i ovo van pameti, neka je, ej, šta se sve dešavalo ljudima po raznoraznim pričama i romanima. A ovo, gola stvarnost! Viči, oduševljavaj se i zgražavaj se, kažem sebi. Kakav crni DVD, iza matriksovskih đozluka i ne primećuješ visinu rezolucije, nema je koliko je dobra, a program ide uživo.
Sam je u stanu, očigledno. Zato je sebi dozvolio jedan vetar sladunjavog mirisa. Prošao kroz njega, kao kroz oblak parfema (sad verujem onima koji su negde osetili i potvrdili, jednoglasno, da mu je ''prdež na rahat lokum'').
Bez upozorenja, ponovo se iskrivi i zamuti slika. Ovo grebe. Grebe. Grebe! Uff, ovo grebuckanje je podnošljivo, mada je vidljivost slabija. Savršeni će pod hitno morati kod očnog za druga sočiva. Onakav vizionar, često počinje rečenicu sa ''vidim'' i ''videću'', a vrtoglavica ga leluja tamo-amo, sve imam utisak pašću, strašno. Valjda dok se naviknem. Ako može on, vala ću i ja, sa sočivima ne vidi mnogo gore od mene.
Opet on, a već je na ulici. Sad je više na šerbet. Muka s crevima, neće to tek tako. Poširana jaja za doručak još nisu sišla. Jučerašnji rad.
Bogami, sad sam zbunjen. Znam ovu ulicu, nije Grad toliko veliki da u svaku nisam zašao barem jednom, a ova je, uza sve, još i Glavna ulica. Zgrade u njoj su male i sive, usred tih straćara se uzdiže stospratna kula gradske Skupštine. Jooj, em ne vidi, em projektuje! Paleta boja mu je kučeća – siva, u nijansama, ali samo dok ne dođe do mesta gde je parkirao auto. Jeste, Porshe se isparava zlatnom i po danu, ali se odjednom pretvara u korodirani ''Stojadin'', opet u Porshe, opet u ''Stojadina'', lako je, znam da vozi BMV i da je nezadovoljan. Oj-ha, djeva nije pravila pitanje, kakvi! Možda sada gunđa?
Vozi oprezno. Delikatan je u saobraćaju, vezan pojas, volan i menjač obloženi nekakvim veštačkim krznom. Sive boje, jašta. Ima kasetofon u kolima, uvaljuje mu TDK i pušta. Ne čuje se ništa; dok on to ne shvati, traka je dopola sažvakana. ''Magazin – najbolje''. Ooo, ljudi moji...
« Kupim plejer, kupim plejer...», mantra on, dok kraj njega promiču samo ''Fiće'' i ''Trabanti''. Kao da ne vozi Gradom, kroz vetrobran sagledavam užasnu naseobinu, neću preterati ako kažem da klizi nadole, ni u šta.
Dobro je, stigao je na radno mesto. ''Roleks'' pokazuje devet, ali ja znam da je blizu jedanaest. Imam i ja creva, a moja su strejt.
Glavni je tamo, nema šta. Subjektivno doteruje pogled, slažem se, poboljšao ga je, ne kao s naočarima, međutim, kudikamo iznad mogućnosti prozuklih sočiva.
Tako i ja vidim, najzad smo egal. Samo, on stvari vidi baš drugačije. Podređeni izgledaju kao iz lutkarske predstave. Ciče, skviče i njište dok mu nešto saopštavaju. Jedva se suzdržava da ih otvorenom šakom ne zalepi preko lica. Neće, ne ide to sa angažmanom, a on je kandidat.
Predsedava sastankom, kakva komika od prisutnih. Pangalaktički stvorovi.
« Na početku da naglasim...Osvrnuću se na ovo kasnije...Smatram da...Složićete se...Prema tome...Zaključiću sa...», opasan je u njihovim očima, dok izlaže plan.
Kreten. Kupim plejer...
Posle sastanka, pravac kući. ''Roleks'' pokazuje dvanaest, što se poklapa sa mojim mišljenjem. Taj sat je čudo. Platio si, ima da ti pokaže i trideset sedam časova i petnaest minuta, ako treba. Nije lako do kući. Prvo jedna, pa druga, novinarske ekipe žele mišljenje, izjavu, snimak, fotografiju. Unosi se u mikrofon, nesvesno flertuje sa novinarkom zamašne pozadine i još većeg nosa, šta, ne vidi on to na taj način, vonjevi im se poklapaju, došapne joj da niko(!) ne čuje: « Imaš feromone k'o svinja.», našta mu ona odgovori kratkim grlenim groktanjem i nabiranjem nosine. Očito se već znaju. Gle, stvarno se uzbudio! Pišonja mali...
O-ho-ho, šta to čuvamo ispod kreveta?! Tek je jedan, ali nemoj, čuješ, nemoj! Eeej nećeš valjda po ćasopisu, aman! « O, slatko, med, med, uuu...katakomba.», izjavio je zidovima. On voli tako da priča. Odavno tvrdim da je nenormalan. Eno ga, sad je kandidat. Stigao da se preznoji do jedan i tri minuta. Pričaće sa decom, jeste, i to je u planu. Što da su deca zapostavljena, ako je reč o školi? Doturiće se i za salu, i za kabinete, Savršeni se pita. Ovde i ja malo preterujem, možda neće pričati sa decom, evo, neću da preterujem. Dolazi mu djeva, pusti sad mališane. Donosi mu ručak, ona spremila, da jednom preskoče restoran. Prvo pihtije, onda kavurma, mama joj je malo pomogla, kad, u zlo doba, stiže njegova mama. Namestila se za ručak, nema zbora. Djeva, guta li guta knedle. U njegovim očima – ostacima očiju – izgleda za poludeti u telu i kao mongoloid u licu.
« Dušo, odlično je, osim što ima zrnce začina više. Znaš, mog sina često dave... Aha, pusti nam neku lepu muziku, dušo. Tamo ti je Pjotr Iljič. Čjakovski, znaš? Super.»
Fuuj! Papci, uši, crevca!
« Mom sinu se zavežu creva...Dobro, caco, ne šutiraj me tako, slabe su mi vene. I tu nema ničeg sramotnog...Neka zna devojka, ha ha, pa njoj te u ruke dajem, ha ha, da te upozna sa više strana, a ne samo sa...hi hi, šalim se dušo. Shvataš šalu? Suuper.»
Ima nečeg poštenog u iskrivljenoj vizuri, kroz koju hteo-nehteo sada gledam. Djeva je i pre bila retardirana, samo što je to postalo lako uočljivo. Alal vera, majko, razvalila si je! Zašto ti nisi kandidat, peške bih došao da glasam za tebe.
Koliko treba biti glup, tup i nadasve proračunat, da bi na nogama sačekao kraj tročasovne rafalne paljbe u pretpostavljeni centar?
« Doviđenja, majko.», ispratila je djeva gošću na kraju. Zadivljujuće. Iako joj se čelo snizilo, a donja vilica joj se duplo uvećala i iskočila od tolikih napada, Savršeni se bacio na nju.
« Nema ti spasa...ej, gotova si...e, ovo će biti...», brljao je i muljao.
Aha, hoće! A šta ćemo sa ćasopisom?! Katakomba, je li?
Uveravam sebe kako nije neobično što obitavam u telu mog najomraženijeg neprijatelja. On je uspešan, vazda je u pravu, postoji stepenište samo za njega u mermeru isklesano, jednosmerno, prema gore.
« Vidi malog pišonju. Što je sladak.», raznežila se djeva, gurkajući ga tamo-amo. « Mali pišonja...moj malecni pišonja. Ma, volim ga i takvog.»
Približili su se licem u lice. Kako se oseća ona kavurma, narode moj! Sad će zaspati, navijam, od njega nema vajde, ona se rasprostrla, izgažena dovoljno da joj to izgleda normalno. 'Ajde endorfini, spremite se GABA-kiseline, udrite!
Nisam baš toliko sumanut, da provedem vek u caci.
Ujutru hoću samo jednog krmeljivog namćora, koji spava dok jutro ne prođe.
AV AV...
ODANOST
tri dana je zavijao kraj tela
koje je nekada bilo njegov gospodar
i četvrtog dana ostali stanari zgrade
provalili su vrata i videli telo i psa
i pas je zavijao i cvileo
i bilo je tužno i bilo je tužno
i svi su zaplakali zbog te scene
a pas je samo i dalje zavijao
video je nešto što nije pojmio
a svi oko njega su znali šta je to
ali nisu videli
i pas je plakao zbog saznanja
a stanari zgrade zbog dirljive odanostiMUUUUU...
BEZNADEŽNI
okrenuli smo svet naopačke
zalutali smo i trunemo
na nekoj kozjoj stazi
žvaćemo orahove ljuske
i pevamo Marseljezu unatraške
tražimo put svetlost i vođu
a vođa se prvi izgubio na
ravnom osvetljenom putu
nemamo kiseonik
nemamo kiseonik
smejemo se jer dišemo helijum
jadna bedna izgubljena rulja
što se lomi po kozjim stazama
ne prestajući da se smeje
sopstvenoj imbecilnosti
dozvolili smo da put zaraste u korov
a svetlost smo proćerdali usmeravajući je
na vođu kako bismo ga jasno videli dok nam
daje primer kako se treba izgubiti
kada ne postoje uslovi za to
ni psi neće da laju na nas
a ptice ne kake po nama
mrsko im je
mrski smo im
više nego što smo mrski sebi zbog
suludog smeha koji bezočno krademo
jer smo čak i na njega
izgubili pravo
okrenuli smo svet naopačke
i svet nas nije zgromio
zar to nije za smeh na kozjoj stazi
koja se završava slepo?
ENO GA...
JAGNJE NA NEBU
Tamo retko ko zalazi i kada je vreme mnogo lepše. Radoznalci se zadržavaju na sigurnijim kotama, gde je teren manje-više ravan. Gudure i vrleti umeju da budu lepe samo na slikama i fotografijama. Malo je pravih avanturista.
Znao je šta će se dalje desiti. Prva tri ujeda osetio je na potkolenicama. Nisu psi krivi. Ne bi ni pobegli toliko visoko, da je... dole... sve u redu. Dole ništa nije u redu.
Zaposeli su novu teritoriju, na koju je on banuo, već dovoljno načet da miris njegovog odlazećeg života izludi čopor, gladan danima i nedeljama. Nije ni pokušavao da se odbrani. Ujedali su ga i kidali, dok je sve vreme licem bio u zelenoj travi koja ne miriše.
Lice mu je bilo u zelenoj travi. Trava je mirisala. Devojčica je skakutala naokolo, onda pribijala lice uz njegovo. Ciktala je od radosti, zajedno su se krili od Baba Roge. Na kraju, kad su se umorili, rekao joj je da Baba Roga ne postoji.
''Lagao sam je'', mislio je, dok su ga psi ujedali. Smogao je toliko snage, da se okrene na leđa. Pri tome je šumno uzdahnuo. Čeljusti jednog od pasa našle su se u ravni sa njegovim očima. Ali, njegove oči već su bile zagledane u nebo. Čak je na trenutak poverovao da mu nebo može doneti spasenje.
Rana na grudima tek bi pokatkad prokrvarila, dok je poslednjim trzajima pokušavao da se domogne vrha, odakle je mogao da vidi sve ono što ga je godinama fasciniralo. Ne, ipak ne. Vrh je bio predaleko. Pseći očnjaci jako blizu.
Podigao je levu ruku i pružio je prema psu koji je nasrtao na njega. Drugi se zaleteo prema ispruženoj ruci, onda je zastao. Ženka komanduje čoporom. Takvo je ustrojstvo kod pasa.
''Hoćemo li da milujemo kuce?'', pitala ga je devojčica ushićenim glasom. Kuce su dobre, govorio joj je, i ona se nije plašila pasa. Preselila se u beskraj, uverena da su kuce dobre.
Niko nije dobar, mislio je. Ujedanje je prestalo. Ženka je sela pored njega i gledala ga. Već mu se koprena navukla na oči i kao kroz maglu video je da su ostali psi polegali naokolo, najednom pitomi i krotki.
Ne valja životinju gledati u oči, setio se saveta koji mu je neko nekada dao. Ženka je dahtala i gledala ga, opuštenih ušiju, a on joj je uzvraćao pogled. Sve što je moglo da se desi – desilo se. Gledati se sa životinjom koja ga je do malo pre grizla, bilo je veoma lako. Mnogo teže od toga je gledati nebo, jer se posred neba, među svim ostalim oblacima, nalazio i taj paperjasti, osvetljen bolje od bilo kog oblaka. ''Liči na jagnje'', pomislio je.
Kučka je prvo načuljila uši, onda je pogled s njega skrenula na puteljak kojim se odozdo stiže do mesta na kom su se nalazili. Zarežala je, zatim ga je opet pogledala, kad je odjeknuo prvi pucanj. Čopor je još pre toga bio na nogama, spreman da brani teritoriju. Razbežali su se posle trećeg pucnja, dva psa su ostala na travi, u sopstvenom ropcu.
Video ga je kako hoda uz stazu; prvo samo njegovu glavu, zatim vrat i ramena, onda i ispruženu ruku koja je držala pištolj. Jedva se kretao, posrćući, dok mu je druga ruka beživotno visila niz telo.
Kao u košmaru, mislio je, gde ne možeš umaći progoniocu. Sada i da je hteo, više nije mogao da pobegne. Opet je pogledao nebo. Kao da se smračilo, iako je bilo rano popodne, a oblaci su promenili oblik, svi osim onog nalik na jagnje.
Dva psa nedaleko od njega i dalje su umirala u ropcu, ostali su režali i lajali, ali nisu prilazili blizu, kad je osetio kako ga neko vuče prema vrhu. To nikako nije bila zdrava snaga, znao je, jer ni njegovom progoniocu nije ostalo još mnogo. Nije se opirao, dopustio je da se desi ono što je neizbežno. Ionako je sada sasvim svejedno.
''Zašto si pucao u pse?'', s mukom je prošaptao.
''Hteli su da te ubiju...''
Neke situacije naprosto su smešne, čak i kada su duboko tragične. Čovek s pištoljem, koga je još samo čudo održavalo na nogama, stajao je nad njim. ''Sada gledaj'', rekao je promuklim hrapavim glasom, ali njemu više nije bilo do gledanja u ono što ga je godinama fasciniralo. Kotlina, zgrade, krovovi kuća i planinski venci koji se gube u daljini za njega su sada već bili u potpunom mraku. Mogao je da vidi samo svog progonitelja i jedno jagnje na nebu, dok se prisećao kako ga je pogodio prvi metak. Osetio je da mu je vrelina oprljila kožu, zatim jak udarac, a onda i zrno koje se silovito probilo kroz tkivo i zaustavilo negde unutra. Drugi metak gotovo u potpunosti sledio je putanju prvog, ali doneo je bol...
''Ne valja životinju gledati u oči...''
Čovek s pištoljem skrenuo je pogled prema kotlini. ''Žao mi što ovo ne možeš da... Skoro je potpuni mrak, a sve se vidi... Sve se vidi...''
''Hoću da ovde dolazimo svakog dana i uvek!'', piskutala je devojčica na vrhu brda, berući cveće i posmatrajući svakojake bubice koje su milele po zemlji ili letele naokolo. Pogled na kotlinu nije je mnogo zanimao, bila je ushićena jedino onim što se nalazilo u njenoj neposrednoj blizini. Vremenom bi počele da je zanimaju i udaljenije stvari, sve do beskraja.
Progonilac je postao samo lelujava kontura, iznad koje je lebdelo jagnje. Sećanja nisu laka, ni na ono što je bilo dobro, ni na ono loše. Uvek ih sledi seta, ili kajanje. Učinilo mu se da je čuo kako čovek s pištoljem pita: ''Zašto njih? Zašto nju?!'' Čini mu se da je odgovorio: ''Ne znam. Ne znam. Ne znam...''
Na trenutak, mrak mu se razvejao pred očima. Još uvek je bio dan, plavetnilo neba se tu i tamo pomaljalo među oblacima, psi su bili blizu ali nisu se približavali, a njegov progonilac stajao je nad njim, s pištoljem uperenim u njega. Stajao je, tek sada je video, sav izranjavljen, sa povredama mnogo opasnijim nego što su njegove.
''Šta sam to učinio...'', pitao je samog sebe. Umesto odgovora, ponovo ga je sa svih strana skolio mrak. Kako objasniti neobjašnjivo? Mirni dani prepuni su zla. Ne postoje mirni dani. Više ništa ne postoji, osim tog jagnjeta na nebu...
Čovek s pištoljem bezglasno je plakao. Njegova devojčica trebalo je ujutru da ode u vrtić. Njegova žena trebalo je da bude iznenađena rođendanskim poklonom i crtežom koji je devojčica, u dosluhu s njim, nacrtala za mamu. Njegov kum trebalo je da...
Uperio je pištolj sebi u glavu, onda je pao kraj svog kuma. Pucanj nije odjeknuo. Nad kotlinom je počela kiša. Samo je oblak nalik na jagnje zaplakao i otišao prema beskraju.
Kada su ih pronašli, jedno telo bilo je raskomadano, drugo netaknuto psećim očnjacima, a pištolj je bio rasturen u paramparčad.
NAZDRAVLJE, DOBRI LJUDI, JA SAMO PROVETRAVAM PRASTARI HIT...
GURMANSKA
Veliku životnu radost mi pruža
kad ližem sluzave tragove puža
i nema čoveka srećnijeg od mene
dok jedem skakavce, velike, zelene.
Svaki čovek o tome sneva
da jede ljigava zmijska creva,
al' što bih se tol'ko trudio džabe
kad volim žive bubašvabe,
dok mile po meni debele, sočne,
ja jedva čekam da mi obrok počne.
Za mene je, iskreno, gozba prava
kad su mi usta puna mrava,
sve mi u telu nabreknu žile
kad mravi u ustima počnu da mile.
Glista se obično posle kiše hvata
i mnogo je ukusna sa malo blata,
kad se konzumira onako cela,
od pljuvačke vlažna, velika, debela,
al' kad je pregrizem i celu oližem
u sedmo nebo odmah se dižem.
Veoma je složena nauka
kako pojesti pauka;
ja ih cele u usta stavljam
i dok žvaćem fino se zabavljam,
pa ispljunem njihove nožice dugačke
koje se sijaju od moje pljuvačke.
U istom trenu letim u visine
kad probam zelene pseće sline,
a moje se telo od užitka koči
dok žvaćem krupne žabine oči,
onako providne, onako mrsne,
kad ih zagrizem, tečnost iz njih prsne.
Takođe volim zelene muve
tri dana mrtve, jer tad su suve,
u njima uživam ko u salati –
miris fekalija svuda ih prati.
Moram reći da gušterov leš
krcka u ustima ko da je reš,
a zadah leša volim da mirišem
dok mu telo ližem i sišem.
Sem toga, mnogo volim pod zube
da stavim debele crne bube,
a uvek je blaženo moje lice
kad im iskoče žute iznutrice,
pa se uvijaju, iz usta mi vire
i privlače velike noćne leptire,
a ja ponekad imam tu sreću
da mi direktno u usta uleću,
pa se jezikom borim sa njima
i sve ih gutam koliko ih ima.
Obožavam crve male
i njih jedem ko od šale
jer imaju mali crvi
nešto belo mesto krvi,
a kad se pogleda bliže
to im iznutrica gmiže,
lagano mi ždrelom kliže,
prste čovek da poliže.
Žohar se pod zubom zgrči
i crevo mu tad istrči,
utroba je njemu bleda
al' je bolja i od meda.
Stenica je vrlo tvrda,
u stomaku dugo mrda,
al' prestane da me muči
kad se udavi u žuči.
A meni su posebno mila
šišmiševa tanka krila,
ja ga žvaćem, stavljam ga na muke,
dok on ispušta ultrazvuke.
Al' najbolja hrana je balega kravlja
i samo krava zna kako da je spravlja.
Da sve to svarim, kako postignem,
svi ćete videti kada podrignem.
VODORAVNA OSMICA...
BESKRAJNO
idem
spotičem se i padam
pa ponovo
idem
đonovi na cipelama
odavno pocepani
i kolena na pantalonama
poderana
laktovi oguljeni
krvavi
idem
dok mi sunce
oslepljuje vid –
moje crno sunce
i iza svake oštre okuke
stoji po jedan starac
smejući mi se
bezubim smehom
zašto
pitao sam svakog od njih
a smeh je posle mog pitanja
postajao
još više šupalj i glasan
i njihove zakrvavljene
skramom presvučene oči
čudno su sijale
gledajući moja leđa
krv
se u barama
crveni pod mojim nogama
gazim po tim barama
mom jedinom putu
i osećam kosti kako krckaju
pod mojim korakom
dok se dan i noć
neprekidno smenjuju
sve brže i brže
a moji pokreti postaju
sve tromiji
i najzad
bez snage stajem
na jednoj oštroj okuki
i smejem se
gledajući nejasnim pogledom
junaka koji mi se
posrćući primiče.
MEGAPREMIJERA! ODLOMAK IZ ROMANA INSEKTI!
Lazar je Eugenija znao od malih nogu i jedino on je, od sve dece u Selu, imao hrabrosti da se druži sa njim. Eugenijev otac je svojim izgledom ispošćenog ludaka zadavao strah celom Selu, i govorilo se o njemu da se noću pretvarao u drekavca. Kad je Eugenije napunio osamnaestu, iste te noći njegov otac je zauvek nestao, ali više nijedna noć nije prošla bez užasne vriske koja je krv terala na zgrušavanje.
Zbog nametnutog kompleksa da mu je otac postao drekavac, Eugenije je golim rukama iz močvare i Reke omeđene šumom izvukao 133 monstruozna stvorenja. Ne pamti se da je oko tog – i bilo kojeg drugog sela – ikada bilo toliko drekavaca, niti se pamti da ih je iko u tolikom broju uhvatio golim rukama. Vest da je telo koje je moglo pripadati Eugenijevom ocu nađeno dvadesetak kilometara nizvodno u stanju raspadanja nije potresla nikoga; to je bio neko drugi, a Eugenijev otac je postao drekavac i tu više nikakav razgovor nije pomagao.
Osim toga, Eugenije je jednom uspeo da oživi već uginulog leptira, ali sa ljudima, biljkama i životinjama nije ponovio taj podvig. Govorili su da je omađijan, da vodi ljubav sa rusalkama i da ima dve muškosti – jednu svetovnu a drugu stvorenu voljom Sotone da vabi slabašne žene po Selu – kao i da poseduje četiri jaja. Eugenije je sve te priče podnosio sa osmehom, istina pomalo nakiselim ali samo zato što je neprestano žvakan u ustima Seljana, a ne zbog njihove tačnosti. Nesporno je bilo da su mnoge legle pod njega, mada Sotona sa tim nije imao veze, već samo muževi koji se iz različitih razloga nisu pokazali dobro, bilo u krevetu ili van njega.
«Žene su nestalnije od paperja na precvalom maslačku», govorio je Eugenije, premda je za nezadovoljnike imao rečenicu svagda spremnu i ubojitu: «Dovedite vašu da potvrdi koliko ih imam u gaćama.» Nijedan Seljanin nije smeo da dovede svoju ženu kao svedoka nečastivog zamešateljstva da ne bi došlo do skandala, a ni njihove žene ništa o tome ne bi zborile iako su znale koliko ih ima: jednog za deset, Sotoninih ili bilo čijih. S druge strane, niko nije pomišljao da fizički nasrne na njega, čak ni u gomili, jer je Eugenije izgledao kao kvrgava cepanica kakvog četvrtmilenijumskog hrasta. Tako se sve završavalo na zajedljivom ogovaranju i Eugenijevim nakiselim osmesima, nakon što bi nekoj ženi u pravom svetlu pokazao kako izgleda zemljotres ljubavne požude.
Eugenijev otac se nije pretvorio u drekavca i to je Eugenije vrlo dobro znao, i njegova iskompleksiranost govorkanjima je bila odglumljena; pohvatao je golim rukama 133 drekavca samo zato što su ga iritirali svojim užasavajućim kricima dok je rasturao neku grešnicu ili se bavio svakojakim poslovima, od kojih mu je znanja o većini preneo otac. Taj čovek je uistinu imao lik ispošćenog ludaka, a tako se često i ponašao. Ali, bio je jedan od najinteligentnijih ikada rođenih ljudi i, da je bilo prilike da mu se odredi, ispitivači bi zgranuto gledali brojku njegovog koeficijenta inteligencije koja je premašivala 220. Kako inteligencija retko kada u pravoj meri korespondira sa pameću koja bi služila svakodnevici i još ređe može da se usmeri pravilnom učenošću i vaspitanjem, tako se i umna moć Eugenijevog oca rasipala i raspršivala po prostorima gluposti i uvreženih shvatanja koji su odvajkada predstavljali poslednju reč u poimanju seljaka sa kojima je živeo. U svoje vreme, avgusta 1922. godine, našao se na dvoru Karađorđevića prilikom otmenog prijema jednog od uzvišenih engleskih emisara koje je Kralj cenio koliko i Eugenijev otac – nimalo – ali je doprinosilo diplomatskim, a u praksi nikakvim odnosima. Nije se znalo kako je Eugenijev otac dospeo u tako važan skup, međutim, u jednom trenutku se našao za klavirom i sva pažnja je bila usmerena na njega kada je bez greške i notnog zamuckivanja počeo da interpretira ''Za Elizu'', tako da su prisutne dame, više nego bilo ko od zvanica, izazvale pometnju pitanjem kako jedan tako talentovan, inspirisan i virtuoznosti vičan čovek zaslužuje tek kaplarski čin u vojsci za koju se znalo da je veoma hrabra ali da joj neki pukovnici i još viši činovi jedva sriču slova pri čitanju, dok ih pri razgovoru rečenice naprosto dave. Krupniji problem je izbegnut samo zahvaljujući činjenici da je skup bio poluzvanične prirode, pa je prisustvo najobičnijeg kaplara, uprkos nepodeljenim simpatijama dama iz visokih krugova, bilo razrešeno degradiranjem kaplara u pešadinca. Ipak, njegovo izvođenje slavnog Betovenovog dela, bez obzira na to što ga je prvi put u životu odsvirao na klaviru i prvi put došao u kontakt sa crno-belim dirkama, ostavilo je snažniji nego što bi trebalo utisak na jednu damu iz najviših krugova. To je Eugenijevom ocu imponovalo, a istovremeno ga i razočaravalo jer je smatrao da bi svaka od tih uvaženih dama morala, po samoj svojoj vokaciji otmene persone, da prepozna ko je virtuoz a ko je prvi put seo za klavir i po sluhu pogodio sve note. Desilo se da su se ta dama i Eugenijev otac sticajem okolnosti našli nasamo i u roku od petnaest divljih, ludih i tektonskih minuta napravili Eugenija. Dama, poštovana supruga jednog od najvažnijih predstavnika francuskog konzulata, na sve načine je pokušavala da prikrije trudnoću proisteklu iz petnaestominutne takozvane umetničke veze sa nadahnutim kaplarom srpske i jugoslovenske vojske. Navlačila je midere, glumila i glumatala, i bila je tako uspešna u skrivanju da je njen muž jedva jednom posumnjao, i to samo nakratko, kad ga je molila da vode ljubav u psećem položaju, tokom poslednjih meseci njene trudnoće, jer je tako bivala najuzbuđenija – po sopstvenim jecajućim tvrdnjama pri odnosu – i vatrenim stenjanjem ga je odvratila od svih daljih sumnji, čak ga pri tome nateravši da u ljubavnoj igri sa radošću prihvati krevetsko ime ''pohotni psić''. Rodila je u najvećoj tajnosti i odmah se odrekla bebe, šaljući je u kolevci po svojim skrivenim vezama pravo na tadašnju adresu Eugenijevog oca. Kaplar je bez reči prihvatio poklon i detetu nadenuo ime Eugenije, po svom saborcu koji mu je dvaput spasao život dok su prelazili Albaniju. Poludivlji gorštaci albanskih vrleti jagmili su se za svakom makar malo svatlucavom stvari, a Eugenijev otac je oko vrata nosio pozlaćeni broš, poklon od jedne vrele devojke koju su roditelji, nakon što su saznali za njenu kratku i urnebesno seksualnu vezu sa vašljivim i ošugavljenim vojnikom, poslali u samostan. Odjednom su trojica uz razjarene vriskove skočili na Eugenijevog oca koji se malo izdvojio iz kolone da bi olakšao bešiku. Preklali bi ga bez trunke otpora da se nije odnekud stvorio Eugenije i jednom gorštaku razneo lice puščanim metkom a ostalu dvojicu iskasapio nožem. Tako je stvoreno prijateljstvo do groba – Eugenijevog, kako se ispostavilo nedelju dana posle tog događaja. Skrhan upalom pluća, Eugenije se bez reči svalio u snežnu prtinu pored puta, proveo pola minuta večnosti na kolenima a onda se postrance prevrnuo i poslao svoju dušu natrag u Šumadiju. Niko od saboraca nije znao zašto je Eugenije umro, jer nikome nije rekao za svoju bolest. Hodao je dok se sasvim nije iscrpio, i oni koji su bili oko njega pamtiće još dugo kako je Eugenije u svojim poslednjim trenucima zbijao takve lucidne šale na račun austrougarskog cara i sopstvenog Kralja, da se smejala kolona izmrcvarenih boraca u dužini kilometra ispred i iza njega. Samo je čovek koji će napraviti bebu ženi predstavnika francuskog konzulata video kako mimo svih njih promiče Eugenije, ali krećući se u suprotnom smeru od čitave nepregledne kolone.
«Kuda?», pitao je.
«Vraćam se kući. Gledaj za mnom», reče Eugenijeva duša, i on je za njom gledao dok nije zamakla iza obližnje okuke. To mu je spaslo život jer je Eugenijeva duša, zamičući za okuku, prošla pravo kroz jednog od petorice zapenjenih Arnauta koji su kidisali na dvojicu-trojicu vojnika izdvojenih iz kolone, među kojima se i on nalazio. Zaseda bi nesumnjivo uspela da na nju nije ukazala utvara tek preminulog Eugenija, koji je svojom smrću dotaknuo Polje Informacija. Arnauti su pobijeni, a onaj koji je jedini od svih ugledao dušu umrlog saborca, zarekao se da će svome sinu nadenuti ime Eugenije.
MDA...
IRONIJA
obriši suze devojčice ne slažu se
tako tople i krupne sa snežnom belinom
svuda oko te klupe na kojoj sediš
razvedri svoje lice i vrati sjaj očima
neka blistaju kako i treba blistati
krupne nežne oči od petnaest godina
razmišljaj o nečemu lepom i zaboravi sve
ružno što ti se dešavalo
pogledaj
sunce se ponovo pomalja iza oblaka
uskoro će niknuti i prve visibabe
ne misli na svoju tanku poderanu haljinicu
koju tako grčevito prikupljaš uza sebe
zaboravi bar na trenutak trošnu kućicu
i senke kojima je svedok bila svetlost sveće
a ne sunčev zrak
i neka tvojim srcem zavlada mir
a tvojom dušom blagosloveni šapat beskrajnog praštanja
tim grubim rukama i užarenim očima
praštaj kao da ih je bilo stotinu a ne četvorica
gledaj prema nebu i nasmeši se prvim lastama
koje je sunce ponovo pozvalo nazad
nađi snagu da se raduješ sa svim ovim šetačima
koji prolaze kraj klupe na kojoj sediš
i oni kriju u sebi patnje ali su sada srećni
budi i ti srećna sa njima devojčice iako znam
da je teško sa petnaest godina imati iskustvo svih
beda koje su hujale vekovima ali
stari dobri Gospod Bog daće ti najlepši osmeh
kada mu sutra odeš na ispovest.
REKOH DA MALO PROVETRIM JEDAN PRASTARI HIT, PA ONDA IDEMO DALJE...
LATICE CRNE BOJE
ušla je bez kucanja
vrata su bila otključana
zdravo
rekla je i pružila mi buket cveća
tiho se nasmejala mojoj zbunjenosti
tim poklonom i
rekla je
to je da promenimo početak priče
buket je bio mekan i nežan
ali pupoljci su bili crni
i iako su mirisali lepo
plašili su me
ti crni pupoljci
bili su hladni
bili su ledeni
i naterali su me da se naježim
sedi dok stavim ovo u vaznu rekao sam
ne
drži ih dalje od vode
skloni ih sa svetla
sakrij ih u najudaljeniji ugao plakara
rekla je ona
ti pupoljci će sami procvetati
kada im dođe vreme
nije mi bilo potrebno to cveće
ali ona koja ga je donela
nedostajala je mojoj sobi mom krevetu
meni
i izgledala je stvarnije i lepše
od bilo kakvog buketa
razgovor sa njom nije bio nategnut
ali uvek mi je njeno ime bežalo
iako sam je dva-tri puta pitao kako se zove
i smeo sam da se zakunem
da mi je uvek rekla neko drugo ime
i sva imena
su joj savršeno pristajala
gledao sam je u oči
a ona mi je uzvraćala pogledom
da sam svoj morao da skrenem
na neku drugu stranu
i uvek kad bih smogao snagu da ga vratim
boja njenih očiju je bila drugačija
iako su i dalje bile tamne duboke polusnene
osećao sam da se sve više gubim
i rekao sam
moram da pogledam ono cveće
ne može dugo izdržati tamo
gde sam ga ostavio
sedi
rekla je
kada ti žena pokloni cvet
on ne vene tako lako
a ovaj još nije ni procvetao
zatim smo se ljubili
divljali
i nisam znao koliko je to trajalo
onda sam se prenuo
jer je prestala da me privija uza sebe
i pogledao sam svoje lice u ogledalu
i moje lice je bilo 5 godina starije
i moja kosa je bila 5 godina sedija
i moja soba je bila 5 godina nesređena
i moja kornjača nije 5 godina dobila hranu
i gledala me je besno iz svoje posude
sa 5 godina nepromenjenom vodom
ali kornjače dugo žive
i lakše podnesu 5 godina od mene
kuda ćeš
pitao sam onu koja mi je 5 godina
svake noći rekla drugo ime
pa više nisam znao ni svoje
a ona se samo nasmejala
obukla suknju i košulju
obula svoje cipele
i uspravila se
dosta je bilo
rekla je
jer bi vreme moglo početi da ide unazad
izašla je isto onako lako kako je i ušla
a ja sam ponovo ležao na krevetu
i mislio
eto vratilo se opet je sve isto
ali
tada sam osetio
kao da su mi odsekli deo tela i shvatio sam
sa sobom je odnela i onu magiju
ne ostavljajući ništa iza sebe
čak ni boju svojih očiju
čak ni svoje ime
a onda sam se setio
i skočio sa kreveta
i otrčao do plakara
misleći na buket koji sam tu odložio
pre 5 godina
prah
samo prah i praznina je ostalo iza nje
mislio sam
ali u plakaru je još uvek ležeo buket
baš onako kako sam ga ostavio
i još uvek je bio mekan i nežan
a pupoljci su počeli da se otvaraju
da šire svoje latice
i za tren su postali
prelepi crni cvetovi
mirišljavi i ledeni
i počeo sam da plačem
i sa svakom mojom suzom cvetovi su
postajali veći i što su postajali veći to sam
više plakao jer su ti cvetovi imali boju njenih
očiju i verovatno njeno ime
a onda sam kroz jecaj čuo kornjaču kako me
psuje iz svoje posude i kad sam joj dao hranu
i pomilovao je po glavi
cvetovi su se osušili.
DA SE MALO ZALAUFAMO...
CIRCULUS VITIOSUS
ti si
što se kaže
odlazila i odlazila
i na kraju otišla
i što se kaže
postala tačka na horizontu
a zatim se stopila sa horizontom
i sama postavši to
onda si se opet –
pošto si postala to
u mojim očima –
pretvorila u tačku na horizontu
i dolazila i dolazila
iz te tačke
dolazila si dok
nisi postala ti
i onda smo se
što se kaže
tucali
i tada sam razumeo
i tada nisam razumeo
dolazila si jer nisi dovoljno dobro otišla
i došla si da bi odlazila na neki bolji način
i dolazila si iz tačke i sve bolje se
vraćala u sve manju tačku
pa u sve manje to
ali smo se u međuvremenu
tucali bolno i dugo.
MA, BRE...
AH, JULIJANA!
julijana
lepoto nad lepotama
nebeska vilo
i ponoru naših užarenih pogleda
o čemu si razmišljala
dok su tri tvoja obožavatelja
slomljena grčem beznadežne ljubavi
oduzimala sebi život
želeći da tako postanu
neraskidivi deo tvog srca
verovatno se ne sećaš
njihovih likova
još manje njihovih imena
julijana
čarobnice i veštice
najlepši snu i noćna moro
da li je ikada pogled
tvojih modrozelenih očiju
prešao preko nekoga
sa interesovanjem ili željom
kao što prelazi preko izloga
punih tesnih haljina
i lakovanih cipelica s dugim štiklama
jesu li za tebe
zaista
čitav svet i sve sudbine
samo jedan veliki prozirni izlog
iz kojeg bez tračka emocije
odabireš ono što će te samo
tog trenutka zadovoljiti
a već sledećeg biti
poderano izgužvano odbačeno
julijana
kurvo nad kurvama
gledaš nas kao svoje igračke
dok izvijaš telo i pružaš
dugačke noge u gracioznom hodu
mrziš nas
a ti si predmet našeg obožavanja
i znaš to
i ulice to znaju
i zvezde to znaju
i mostovi i reke
i svi to znaju
i tebi to ništa
ali baš ništa ne znači
ti sediš na svom svilenom krevetu
i ispijaš šolju kafe
i nežno i milo
ispuštaš vetrić
čekajući da dođe vreme
za još jedan
fatalni izlazak pred nas.
PREMIJERA U BLOGOYU, I SVUGDE...
SVETOSTI
neke svetosti samo su tvoje
kao ochi devojchice
koja te nije ni videla
a ti nju iskosa gledash u ochi
i lepo ti je
ili kada uradish
neshto samo tebi drago
a to obraduje nekoga
ko te ne poznaje
niti ti njega znash
dete se posle kishe igra
u blatnjavoj zemlji
i uspelo je da napravi
malecki podzemni tunel
u zemlji koja bi da se ugiba
onda je otishlo kutji
tunel je ostao
a ti stojish i gledash
i ne znash shta da kazhesh
dok se zemlja roni svuda oko
tog tunelchitja
koji ti je vetj ushao u srce
KO BOZA...
MUTNA RADNJA
nekada davno Hristos reče
ljubite neprijatelje svoje i
molite se za gonitelje svoje
e pa
uradio sam tako
znate
pre toga je upao jedan
sa još dvojicom
u moju kuću dok sam
bio na poslu
pet minuta ranije
zvao sam telefonom
i supruga mi je rekla
da za ručak kuva
nešto specijalno
a mali razgleda školsku torbu
i pribor pošto je
za par dana trebalo da
krene u prvi osnovne
samo jedna me stvar brine
rekla je supruga preko telefona
primetila sam da se
suše oni pelceri fikusa što sam ih
juče uzela od komšinice
dakle
njih trojica su provalili
izvršili premetačinu u po bela dana
obljubili moju suprugu
a onda likvidirali i nju i malog
i neprimećeni se izgubili s plenom
zatekao sam nered
i osetio miris zagorele hrane
zatim sam u spavaćoj sobi video...
znate
kasnije je obdukcijom utvrđeno
da je na oba tela bilo ukupno
petnaest rana nanetih vatrenim oružjem
od toga šest smrtonosnih
rekli su mi
da je moja supruga
bila u trećem
mesecu trudnoće...
ništa nije pominjala
verovatno je htela da me iznenadi
u trenutku tog saznanja
setio sam se da sam u prolazu
do spavaće sobe
primetio kako su se
pelceri fikusa zaista osušili
ubrzo su ona trojica uhvaćeni
bilo im je suđeno
i otišli su u zatvor
dobili su dugogodišnju robiju
jer je smrtna kazna ukinuta
i tako
jednog dana spakovao sam se
i otišao im u posetu
prethodno utrošivši dosta vremena
za obavljanje formalnosti
oko protokola posete
evo
doneo sam vam kolače
a ovde imate malo pečenja
evo i zeljanice
okrepite se
verovatno vas užasno hrane
rekao sam
ćutali su
znojili se
a poklon nisu
ni pipnuli
šta nam to radiš
pitali su
uporno izbegavajući da me
pogledaju pa još uvek
nisam siguran znaju li
kako izgledam
posle mi je jedan čuvar rekao
namerno smo preskočili
proveru sadržaja paketa
nadam se da si ubacio
dovoljnu dozu u one đakonije
prstima je češljao brkove
i nije prestajao da mi
govori do izlaza
ima nas ovde nekoliko
čije žene su trudne
rekao je
a mi nismo krivi što zakon
štiti ovakve zveri
kao što su ona trojica
pre nego što smo se oprostili
dodao je
ne brini se
za ovo te maksimalno pokrivamo
idi sad i sredi se
ništa nisam stavljao u hranu
rekao sam a čuvar me pogledao
onda se nasmejao
to smo utvrdili
rekao je kroz smeh
hrana je bila sasvim ispravna
a sad idi
čitav paket je u redu
nema ničega bajatog niti otrovnog
rekao sam
doneo sam ljudima da se najedu
stražar se uozbiljio
druže postaješ sumnjiv
nemoj da ti se prikači saučesništvo
gubi se dok je vreme
vozio sam se natrag
misleći: Isuse...
ŠTA DA VAM ČOVEK KAŽE, OSIM...
IDIOTI!
Crvenkapu je silovao vuk
njenu baku šumar
a zatim ih je šumar sve upucao
Snežana je dobila svoju jabuku
a onda su je sedmorica kepeca
servirali za nedeljni ručak
dogovarajući se kako da dignu cenu
zlatu iz svog rudnika
princ na belom konju je pao
i ostao paralizovan
žao mi je Uspavana lepotice
Ivica i Marica su načinili kobnu grešku
a zla veštica je to iskoristila
i pozvala koleginice na gozbu
žaba se nije pretvorila u princa
jer su je uhvatili opili i secirali
na nekom fakultetu
eto tako je kad ne znate da ih čuvate
onda im i dalje dajte vrištanje u agoniji
dajte im televizore tenkiće i pištoljčiće
otmite im plišane mede i
male muzičke kutije
i pustite da ih vaspita
ozbiljni tmurni čovek sa ekrana
i molite se i dalje da na kraju
neće biti suviše loše.
BUUUM!
RADIJACIJA
dah neba
lasta u kovitu
sirene urlaju
šampanjac ne peni
na tranzistoru ozbiljna muzika
troje od šest milijardi se smeše
sledeći trenutak
skulpture su dostojanstvene
bubašvabe likuju
vasiona je preglasna
ugalj umesto krošnji
jedno od troje ispija
sa dna punog srče.
BEŠE JEDNOM JEDAN...
MUSA ŠEJN
''Ima bog, šerife!''
''Uvek, kaubojiću mlad!''
Stric proslavljenog violiniste Stefana Milenkovića najmanje se pamti po tome što je stric. Retko ko zna njegovo pravo ime i prezime, još jedan dokaz da ime ne znači ništa.
U davna, pradavna vremena dok još bejasmo deca, jedna od omiljenih zabava bila nam je da trčimo za uvek elegantno obučenim čovekom koji je bio u permanentno alkoholisanom stanju, ali tako da se to videlo a nije se primećivalo. Ne jednom, vodio nas je u sodaru na klakere ili nam delio bombone, što je, sa ove distance, veoma nebitan podatak. ''Ima bog, šerife!'', vikali smo, a on je bez tračka mrzovolje svakom ponaosob odgovarao: ''Uvek, kaubojiću mlad!''
Nikada iz kuće nije izašao a da nije bio nacifran i elegantan, po nekoj zastareloj modi, ali to je upravo dodavalo pečat autentičnosti.
Znalo se: oko pola deset uveče proći će dečjim igralištem jer je predstavljalo najkraći put do njegove kuće. Samo bi ga čudo još uvek držalo na nogama i kada bi prozborio koju, bilo je teško razlučiti išta smisleno u tom brundanju i mrmljanju. Dok ne zapeva. A tada je imao glas kristalno čist i jasan, ma u kojoj fazi etanolske intoksikacije bio.
I znalo se: ''Ide jedna kamila, ide druga kamila, ide treća kamila, ide ceo karavan...'', a onda nagli skok na bi bap ritam: ''Džungla vej, džungla vej...''
Kad smo postali bubuljičavi pubescenti, stvar prestiža bilo je da polumutiranim glasićima, u prolazu, frajerski doviknemo: ''I'a bog, šerife!'' Njegov odgovor vazda je bio isti: ''Uvek, kaubojiću mlad!'', izrečen alkoholisanim baritonom. Onda bi, klateći se tamo-vamo tamo-vamo, uljudno pitao: ''D' vam otpeam n'što?''
''Uvek, šerife!''
Iza toga sledi doživljaj. U pozadini reka, iznad procvetale lipe u špaliru, svet pun mirisa i zvukova, kad se razlegne, samo za nas, pevajući je kao da stoji na bini Metropolitena: ''Konjuh planinom...'', i ti vidiš Konjuh planinu, nemaš pojma gde se nalazi, ali vidiš je, kao što vidiš i proletere koji sahranjuju nesrećnog rudara...
Jednog dana, nebitno kojeg, vest se lagano, lagano širila – umro Musa Šejn.
Svi su primili tu vest, onda nastavili sa svakodnevnim obavezama; Musa Šejn nikoga ničime nije zadužio da bi se mnogo razmišljalo o njegovom udesu. Ali, toga dana, verujem, svima se u utrobi rodila jedna šupljina.
Ima bog, šerife...
NEMA NASLOVA, KAKAV NASLOV...
SVI SMO MI NEČIJA DEČICA
Ne ume svako da razluči proleće od zime i leta. Nijanse. Mnogo nijansi. U bojama i tonovima. Čak se i govanca razlikuju. Iz jednog istog organizma. Ali ne, nije to tvoj organizam, nemoj odmah da se poistovećuješ.
Nije svaki organizam u duhu, mada duhu želi da teži, u toj težnji slama se padajući na razne temperature, vetrovite dane, povišene cene, organizam pada na nepravdu nepravdu nepravdu. Samo tada se i oglašava.
A TI VIDI...
U PAMET TI PRODIREM, ALI TAMO NIČEG NEMA
Katkad pišem jednoznačno
neke proste rime, ime
al' na tebe ustremljen sam,
hladovinu tvoju orem
Nisi glupak a pametan
ne da nisi, nego nisi
ždralove bi da prepadaš
ždrali trče, ne' da lete
zbog tebe im nisu krila
Papuče ćeš nazut 'ladno
bakterija gomilice
i otvaraš knjige stranu,
slova strana, šta li znače?!
Muzičkom ti sobom jure
sve tonovi kao ždrali,
piša ti se sere ti se
svagdašnjost te opevava
al' zbog tebe ne postoji
Uzmi, pa se upristoji!
SVI SVE NEŠTO O TOME, ALI GDE JE ZAPRAVO...?
SLOBODA
sleću odnekud s neba
pravo na moj prozor
gledaju unutra prema meni
ali ne žele da uđu
a ja ne želim da ih oteram
i svima je fino
pobegli bi kad bih načinio
neki grublji pokret
zato samo ležim mirno na krevetu
i smešim se njima
i njihovoj moći
smeštenoj u te loptice perja
a oni samo cupkaju na mom prozoru
ne znajući ili
savršeno znajući šta da čine
i tiho ispuštaju melodične zvuke
i flekaju mi prozor
a zatim u trenutku nestaju
i odleću nekud
slobodni da stanu na bilo čiji prozor
kao na moj
dok ja ležim unutra
u svom kavezu
pitajući se gde je moje nebo.
PROLEĆE S TIM NEMA VEZE...
JESEN LISTOPADA
rečenice postaju sve tvrđe
mnoge od njih ne kažu ništa
čak se više ni ne množe
prestale su da prate jedna drugu
noći više nisu u košmarima
snove zaposedaju računice i brige
stara dobra apokalipsa
nestala je i iz noćnih mora –
i sudnji dan treba saslužiti
razloga za smeh sve je manje
možda je to i dobro
tera na sopstvene razloge
za smejanje
iako neke nikada nikome
ne treba reći
postane malo jasnije
zašto sve lutalice vole da ih
gnjaviš čak i nogom
dok kućni psi ponekad
ne žele ni da ih rukom pomaziš
razloga za plakanje sve je više
ali plakanja nema
objašnjavati zašto je tako
besmisleno je
jer ima razloga
ali
jedan od najvećih mangupa
u generaciji koji je mogao
da sadašnjeg najvećeg mangupa
pojede za doručak u svakom smislu
sada radi kao šofer
i odgovoran je ako fali čak
i komadić robe koju prevozi
iako za utovar robe nije odgovoran
ali zadržao je onaj osmeh
i onaj pogled.
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |