IZGLEDA DA SAM PRESPAVAO PROMENU ADRESE, STOGA OVOLIKA PAUZA...
NA STOLU, U MRAKU
Mojoj sestrici je loše. Znam to, mada ona ne pokazuje šta je muči. Mnogo je manja od mene, sirotica, nije njena krivica što je majušna.
Nas dve smo bliznakinje, jednojajčane, upućene jedna na drugu. Zajedno smo i danju i noću.
Loše joj je. Patimo obe zbog toga, njoj je krivo što se i ja mučim, a ja se ljutim što ona tako misli. Ne mučim se ja, samo mi je teško jer ne znam kako da pomognem. Oseća bolove, slaba je, život kao da se opire da se potpuno useli u tolicno telo.
Ona nije prokleta, pošto bih u tom slučaju bila prokleta i ja. Sa mnom pričaju, komuniciraju, sve je kao što i treba da bude, dok nju ignorišu ili se gnušaju gledajući je. Obe smo istovremeno rođene, obe devojčice od četiri i po godine. Okolina čini nepravdu voleći samo mene. Teško je shvatljivo da svi oni ne znaju kako se nas dve međusobno volimo najviše na svetu i da ih obe preziremo što vole samo mene.
Nešto strašno se događa sa mojoj sestricom. Sluti da joj se bliži smrt. Nas dve se savršeno razumemo, iako ona ne ume da priča, lokomotorni aparat se kod nje nije nikada razvio. Ali, ja znam šta ona misli, kao što i ona zavedena pod teško retardirana, zna sva moja razmišljanja, proživljava sva moja osećanja. Trenutno se plašim, sestrica me teši i ohrabruje, nalazimo se u nedokučivoj tački gde se obe rasplinjujemo od siline čiste sestrinske ljubavi.
Znamo i ona i ja – izvesnost događaja tapka prema nama – moja sestra će umreti – bubica se uplela, sve oko bubice smrdi.
Plačemo. Jedna drugoj ne vidimo oči, ležimo u potpunoj tišini, mrak je u prostoriji.
"Barem ti ne plači.", kažem sestrici iznuđeno čvrstim glasom. Ne pomaže. Ne bi ona ni da plače, ne bi ni da se plaši, jooj! koliki je strah skolio moju bliznakinju, nemoguće je odupreti mu se, a ja pokušavam da to podelim sa njom, zajedno se plašimo, drhtimo, nezavisno od svoje volje.
Hvatam njenu misao, želju, molbu, šta li već? da se ne plašim. Pruža ručice sa prstićima, prepliće ih sa mojim prstima. Zar niko ne vidi ovoliku nežnost?! Nikoga nije briga što postoji ovolika privrženost?! Vrištim, a glasa od sebe ne puštam. U tišini, sve se čuje.
Više nije mrak. Sestrica i ja, ležeći na boku, gledamo na različite strane. Nikada nismo zajedno pogledale istu tačku u isto vreme. Nikada jedna drugoj u oči nismo pogledale.
Ulaze siluete u prostoriju, svetlo se pojačava, opkoljavaju nas dok ležimo. Krajnje nevaspitano razbijaju tišinu, nebitno što tiho pričaju; njihova neuviđavnost vređa svetost trenutaka – poslednjih – bliskosti između mene i sestrice.
Grčim lice, osećajući kakve bolove trpi, kakav je strah potresa, kakvu joj prevaru život sprema a da je nije ni posetio kako treba.
Sve znam o svojoj sestrici, ali ne znam ono možda najbitnije: kakvog su izraza njene oči sada? Nikada se nismo pogledale, nas dve sijamske bliznakinje.
Ono što osećam ja, njen je osećaj; njene tuge su me uvek žalostile. Ja sam ona koja je radost prenosila na obe, nikada ona i ja, već samo nas dve ili prosto mi. Ne mogu da kažem da moju sestricu kida od bolova njeno zakržljalo, iz nepojamnih razloga zaustavljeno u razvoju, telašce, jer istovremeno i mene boli. Bez obzira što se ja razvijam pravilno, možda od mene potiče njen, naš bol.
Figure iznad nas procenjuju, posmatraju, mere, sašaptavaju se. Bol odjednom nestaje. Na momenat između sestre i mene ničega nema osim okrepljujućeg mira, neopisivog, kao sa drugih svetova, zatim poplava sreće. Nikakva konkretna sreća niti radost, nešto čarobno, nadiskustveno, i sigurna sam da je to došlo od moje sestrice.
Naše glave su spojene temenom, imamo jedan mozak. Ako ne ubiju jednu, umrećemo obe. Mene hoće da sačuvaju, moju sestricu su otpisali, neće ona imati snage da preživi samostalno. Takvo je obrazloženje tih pojava iznad nas. Krcati su teorijom, konsultuju se oko krvnih sudova u našem mozgu. Mi smo spojene tako, da odjednom naš mozak dobije informaciju i sa istoka i sa zapada, odozgo i odozdo, sve samo ne iz naših suočenih pogleda.
Obe osećamo smrt, začudo ne plašimo se. Šta je smrt prema saznanju da će nas razdvojiti? Da će nam iseći lobanje, radi spasavanja života...Mog. U toj tački više nismo mi, već ona i ja, oboma je to jasno, niti ja likujem niti se moja sestrica ljuti, razume sve to, otegnutim glasom, lišenim artikulacije, saopštava mi kako bi barem kakva-takva pravdica za nju bila da bude potpuna u smrti kad već nije za života. Slaba je to uteha. Opet plačemo. Obe. Njene suze se slivaju niz desnu, moje niz levu stranu stola. Pretpostavljam da su nam suze istovetno tople...
Uspavljuju nas. Laku noć, sestrice moja...
...Bude me. Kažu mi dobro jutro, živa sam, ubeđuju me.
Pošalji komentar ::
05:36
-
29/4/2006
 Poslao/la sanatorijum
|
| 'broj'tro, druzhe. ne znam kako mi je promakla informacija o toj promeni. ali, opet sam se zapatio.
|
Permanent Link |
14:41
-
29/4/2006
 Poslao/la ffrida
|
| blogoye danas "dobro radi"... objavljuje samo dobro ..
|
Permanent Link |
18:48
-
1/5/2006
| Poslao/la sanatorijum
|
| i meni drago, sonatice. turitju i neshto veselije, da ne ispadne da sam neki mrachan tip.
|
Permanent Link |
20:40
-
1/5/2006
| Poslao/la Blueprinted
|
A kako to da ja tek sad otkrijem tvoj blog? 
|
Permanent Link |
SANATORIJUM
Poslao/la poglavica
da drug kompas za rodjendan... ne brini
))
Poslao/la Lady
Poslao/la dreamybanny
Poslao/la Ida
Poslao/la Sonatica