"Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dve ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto hela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dve ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nežnosti izbio je iz tebe
poput svetlosti u crtama tvog lica.
Kako lepa izgledaš. Izgledaš više detinjasta.
I gledaš me.
I smešiš mi se.
Što li tražiš kada me, pružajući ruke, nema,
dotičeš?
Osećam žar sene, dima što živahan stiže.
Kakva lepota, dušo moja. Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti šutiš a ja osećam svoje lice, zbunjeno, blago,
medju tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u devojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakasnela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, detinjastu, koja peva
slušana.
Ljubav kao poljubac. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke."
A. Vicente
Ljubim te, Srećo
6.12.2009
- Za tobom bludim...
"O, kako te volim,
tebe, što si na reč privolela
u najdubljoj tami bića naseljenu
varljivu samoću
i vaseljenu.
Tebi, što se poput slapa od sopstvenog zvuka
odmičeš od mene, bežiš, nestaješ bez traga,
dok ja sa vrhova svog života kličem,
potucajući se nebom i širom zemlje -
volim te, jedina draga.
Volim te kao što dete majku voli,
kao špilja zev svojih dubina golih,
volim te ko tama blistanje belo,
ko duša plamen, ko odmor telo.
Volim te ko što vole život
smrtnici dok ih ne skrije čivot.
Svaki tvoj osmeh, reč i
pokret čuvam ko što zemlja otpatke čuva.
U svest sam te utisnuo ko u kovinu reči,
s nagonima svojim utisnuo ti sliku,
ti, dragi, lepi liku,
tu je tvoje biće - bitnost i otkriće.
Minuti zvečeći stradaju,
al´ ti mi nemo sediš u ušima.
Zvezde se pale i padaju,
al´ ti mi jednako blistaš u očima.
Ukus tvoj, ko u pećini tišina,
na nepcu mi se topi, miluje vilice,
a ruka ti se na staklenoj čaši miče,
na njoj sitne, fine žilice,
sviće, sviće.
Oh, od kakve sam to sazdan materije
da me tvoj pogled obnavlja i ruši?
Kakva mi to svetlost sija u duši
i divljenja dostojne misterije
da mogu u magli ništavila cele
predele tvog tela obići bele?
I ko u ozarenom umu reči sjajne
mogu mu već otkriti sve tajne.
Tvoj krvotok, ko bokor ruža,
dršće, jednako dršće,
nosi struju radosti večne, pruža
tvom licu ljubavi cvat i rod,
a utrobi tvojoj blaženi plod...
Valoviti brežuljci se dižu,
zvezdani u tebi predeli se nižu,
jezera se mute, vulkani dime,
milionske zveri gmižu,
okrutnost i milost veličajna,
sunce sja, svetlost severna strada,
u dubinama tvojim vlada
večnost nesaznajna...
Ko grumeni zgrušane krvi,
tako ti padaju pred noge
ove reči uboge,
biće muca, grdi -
čist je govor samo zaklon tvrdi.
Al´udovi moji, obnovljeni, streme
iz dana u dan, već spremni
da zaneme.
Al´sve dotle kličem -
O, ti, koju iz mnoštva od dve hiljade
miliona izdvajaju,
ti jedina, ti blaga
kolevko, tvrdi grobe, posteljo draga,
primi me u zagrljaj...
Voz me nosi, za tobom bludim,
možda ću te još danas steći,
možda će da zgasne taj plamen ludi,
možda ćeš mi tiho, tiho reći:
Okupaj se, mlaka voda žubori.
Evo peškir, obriši se, osveži.
Peče se meso da glad ti utoli.
Postelja je tvoja - gde ja ležim."
A. Jožef
Ljubim te, Srećo
5.12.2009
- Najdraža...
"To beše tamni čas andjelskog kupanja
Plove po dugom plavilu s krilima ko labudi
Pri susretu se celivaju usred zvezdanog ćutanja
Onaj što uzleti u snu od ljubavi se probudi
Spava, spava
Tiho se svija glava
Tamna nad rumenu dojku
Senka na srce joj leže
Kao u školjci sna koji plovi
Lagano je odnosi java
Najdražu - tek iz talasa - spava
Venus. Nestvarnija no snovi.
Devojko sna, reci, pre nego zora svane:
Izidješ li iz sna, nećeš ljubiti moje dane,
Izidjem li, od tebe šta ima da ostane?
I vi jablani što idete sve dalje u visine,
U kakvim oblacima dišu raskošne vaše grudi;
I vi jablani što idete sve dalje u visine,
Kako prozračne i čiste mora da su vam grudi?
Pri susretu se celivate puni zvezdanog ćutanja.
Onaj što se dotakne zvezde od ljubavi se probudi."
B. Miljković