"Nešto u meni
još tebi se nada.
A posrću dani
tumaraju noći
i prvi snijeg pada.
Nešto u meni
još na tebe čeka.
A promiču sjene
curi sivilo neba
i lijeno teče zelena rijeka.
Nešto u meni
sve je što imam."
J. Letić
Ljubim te, Srećo
9.12.2009
- Mesečina...
Zaliv Delfina (bez datuma)
"Najmilija, jedina moja. Izmedju dva naša zagrljaja uvek prodje jedna svetlosna godina. Znaš kako sam nepoverljiv prema ljubavnim pismima, a ipak moram da ti pišem. Čime mogu da posvedočim svoju ljubav kada ne vidiš moje oči, moje noći?
Pisaću ti radije o ovom kraju, o ljudima u Zalivu Delfina. Čudan je ovo kraj, najmilija. Da nisam vezan nekom neobičnom, bolesnom strašću za moju mansardu, nastanio bih se u ovom kraju. Naravno, ako bi i ti to želela, ako bi se i tebi svidelo ovde. Mogli bismo ovde ispijati mesečev med... No ko o tome sad da misli?
Danas sam bio sa urodjenicima u lovu na delfine. Ukrcali smo se u uske male škune, koje oni nazivaju nekako kao " haramakana" ili "karamahana", i sačekali smo mesečinu. Zatim smo nemo, pobožno veslali po tečnom zlatu, okićeni vencima divlje magnolije, tako da smo ličili na sprovod ili na svadbenu povorku. Neću da te pravim ljubomornom i neću ti opisati njihove žene. Mada, nemaš razloga za strahovanje. One boju moje kože tumače kao malokrvnost i bledilo, tako da se ponšaju sa mnom sažaljivo, kao bolesnikom.
Svi su oni bili beskrajno tužni i svečani, a ja nisam znao šta im je zapravo. Kada bi, veoma spretno, ubacili delfina u svoj čamac, plakali bi nemo kao što se kod nas u Evropi plače za dragim pokojnikom. Nije to bio divljački ritualni ples kako mi to mislimo da se zbiva. To je bilo iskreno i gordo, nenametljivo i tiho, otmeno šmrcanje.
Ne morate da lažete, reče mi jedan domorodac, kada sam ja iz kurtoazije prineo maramicu ustima.
Ja hoću da se useknem, rekoh.
To je već druga stvar, reče Tam-Tam. Vi belci mnogo lažete. Mislite da je lepo i pristojno kada s nekim na silu boga hoćete da podelite bolove i radost. To je kod nas znak nepristojnosti i lošeg odgoja. Zašto biste vi sada, na primer plakali ?
Zbog mrtvih delfina... Kao i vi uostalom , rekoh i useknuh se u maramicu da pokažem da sam pristojan i da nisam licemer.
Šta vam pada napamet , reče Tam -Tam. Plakati zbog delfina? Mi plačemo zato što moramo svojim veslima da šamaramo mesečinu .
Vesla su im jedva dodirivala vodu."
D. Kiš
Pitam se, jedina, koliko puta sam te povredio ne shvatajući da si nežna poput mesečine?
Ljubim te, Srećo
8.12.2009
- Voleti je lako
"Očima sadašnjosti, gledaš li prošlost? Da li srce tvoje ljubi nešto već davno izgubljeno? Oči prošlosti ugledaše sadašnjost. Ljubi li srce od srca, ono ljubi u prošlosti sadašnje i buduće poljupce. Kako? Lako, jer voli. Ne radi voljenja, ne ni zato što voli da voli. Ono samo voli."
Jedan filozof je davno zapisao kako je ljubav najuzbuljivije čovekovo iskustvo. Šta god da mislimo i pišemo o tajnama ljubavi, u njoj postoji nešto, ako ne matematički tačno, a ono nepromenljivo i neosporno. Bez obzira na sve, u ljubavi postoji luda zakonomernost, harmonija neobičnosti. Inače, to i ne bi bilo iskustvo ili svet otet od haosa. Prava ljubav može, mnogo bolje nego nauka, da otkrije našu srodnost sa Plejadama koje sijaju na nebu ili sa ritmom uzburkanog mora. Ovo iskustvo ostaje nepoznanica za nezaljubljenog čoveka koji veruje da postoji sam po sebi i sam za sebe i koji ne veruje da ljudsko srce i galaksija mogu da žive po istim zakonima. On nije doživeo onaj tren kada se to otkriva iznutra. U osnovi, osećanje ljubavi je uvek isto i javlja nam se u jedinstvenom obliku. Ljubav ne poznaje evoluciju. Od vremena Solomonove Pesme nad pesmama - "Lepa ti si, draga moja, lepa ti si, oči su ti kao u golubice izmedju vitica tvojih..." - pa do danas, ljubav izmedju muškarca i žene na isti način potresa njihova srca i muti im svest, istim putem doziva iz dubine bića najraskošnija osećanja i najvrelije strasti, na isti način živi i gasne. Da bi se razumela, možda se treba setiti Petrarkine ljubavi prema Lauri, običnoj ženi prosečnog Avinjonca koja je imala devetoro dece. Nije potrebno istraživati po arhivima, dovoljno je znati da je mladi Petrarka u avinjonskoj crkvi ugledao Lauru. I zavoleo je. Kada su se sreli, pesnik je imao dvadeset i tri, a ona dvadeset godina. Već je bila udata žena, a on mladi naučnik i pisac. Četrdeset dve godine nakon prvog susreta, dvadeset jednu godinu nakon njene smrti, već stari Petrarka, sredjujući papire, našao je stari sonet i napisao nove stihove:
"Godine hiljadu trista dvadeset sedme, meseca aprila, u prvi sat šestoga dana, ušao sam u lavirint iz koga nema izlaza..."
"Što ćutim, što je, ako ljubav nije, ali ako je ljubav, Bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona, ako je zla, zbog čega slatka mi je?
Gorim li od sebe, čemu plač i tužba, kriv li sam tome, malo jauk vredi.
Žrtva smrti, slatkoćo u bijedi, ako vas neću, čemu ste mi družba?"