"Očima sadašnjosti, gledaš li prošlost? Da li srce tvoje ljubi nešto već davno izgubljeno? Oči prošlosti ugledaše sadašnjost. Ljubi li srce od srca, ono ljubi u prošlosti sadašnje i buduće poljupce. Kako? Lako, jer voli. Ne radi voljenja, ne ni zato što voli da voli. Ono samo voli."
Jedan filozof je davno zapisao kako je ljubav najuzbuljivije čovekovo iskustvo. Šta god da mislimo i pišemo o tajnama ljubavi, u njoj postoji nešto, ako ne matematički tačno, a ono nepromenljivo i neosporno. Bez obzira na sve, u ljubavi postoji luda zakonomernost, harmonija neobičnosti. Inače, to i ne bi bilo iskustvo ili svet otet od haosa. Prava ljubav može, mnogo bolje nego nauka, da otkrije našu srodnost sa Plejadama koje sijaju na nebu ili sa ritmom uzburkanog mora. Ovo iskustvo ostaje nepoznanica za nezaljubljenog čoveka koji veruje da postoji sam po sebi i sam za sebe i koji ne veruje da ljudsko srce i galaksija mogu da žive po istim zakonima. On nije doživeo onaj tren kada se to otkriva iznutra. U osnovi, osećanje ljubavi je uvek isto i javlja nam se u jedinstvenom obliku. Ljubav ne poznaje evoluciju. Od vremena Solomonove Pesme nad pesmama - "Lepa ti si, draga moja, lepa ti si, oči su ti kao u golubice izmedju vitica tvojih..." - pa do danas, ljubav izmedju muškarca i žene na isti način potresa njihova srca i muti im svest, istim putem doziva iz dubine bića najraskošnija osećanja i najvrelije strasti, na isti način živi i gasne. Da bi se razumela, možda se treba setiti Petrarkine ljubavi prema Lauri, običnoj ženi prosečnog Avinjonca koja je imala devetoro dece. Nije potrebno istraživati po arhivima, dovoljno je znati da je mladi Petrarka u avinjonskoj crkvi ugledao Lauru. I zavoleo je. Kada su se sreli, pesnik je imao dvadeset i tri, a ona dvadeset godina. Već je bila udata žena, a on mladi naučnik i pisac. Četrdeset dve godine nakon prvog susreta, dvadeset jednu godinu nakon njene smrti, već stari Petrarka, sredjujući papire, našao je stari sonet i napisao nove stihove:
"Godine hiljadu trista dvadeset sedme, meseca aprila, u prvi sat šestoga dana, ušao sam u lavirint iz koga nema izlaza..."
"Što ćutim, što je, ako ljubav nije, ali ako je ljubav, Bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona, ako je zla, zbog čega slatka mi je?
Gorim li od sebe, čemu plač i tužba, kriv li sam tome, malo jauk vredi.
Žrtva smrti, slatkoćo u bijedi, ako vas neću, čemu ste mi družba?"