Boje moga duha

Proz[a]eto 2

Nije mi poznato da li i koliko [procenata] ljudi imaju snove koji se ponavljaju. Zamislite trip od sna koji boli vishe nego realnost. Valjda se desi uvek kada me ochi zabole jer i previshe vide. Uvek masa ljudi koji se ne stide govore: "Dobar dan" sa umishljenim ponosom i sa nimalo ugladjenim osmehom. Deshava se, legnem i po zidu protrchi ta gospodja obuchena kao spodoba iz perverznih pricha, za ruku je drzi dete, dok galantno hoda. Tuzna stvarnost postaje ta danashnja moda. Nevaspitanje je trend usijanih glava, namrshteno chelo, opet - umishljena slava samozvanih heroja svojih ulica i sokaka. Sklanjam se naravno, jer iskushenje je veliko. Zelja da takve fizichki povredim kao mehur prolazi kroz moje vene, ali pognem glavu i produzim. Kaznice ih sopstveno breme koje uz krik vetra stize i udara ledja sabijajuci svu laz individue te, pa se nazire samo postotak chistote koja kulminira i dize stvaran odraz zivotnog ogledala.

 "Uz zvuke klavira, polako se sklapa sklapalica, u mom oku ptica, ja nisam chovek koji bira, mene je doneo vetar i sve u meni je nemir, nedoumica" - Zapamtio sam te stihove, ali ne pamtim ko to peva.

Uvek rezimiram svoje rechi, postupke, dela... Ne mogu da razumem druge koji to chine i uvek sa osmehom tonu u san. Nerealno je. Ne volim materijalnost, novac najmanje je vredan. Pola loshih stvari bio je presedan. Na chiste ljude gledam kao na beli kamen u plicaku koji se znoji, i ja najbolje znam da Bol postoji. Fizichki, ne! Zato bezim od sne koji govore:

Jesen. Krotki koraci koji povredjuju bledo lishce svojim ustaljenim ritmom. Velika kapija usnulog groblja, otvorena, dochekuje svatove. Jecaj koji greshne tera da se najeze. Ja lebdim...