Драги мој пријатељу,

ових дана, сред све предизборне стрке, чуо сам једну истиниту причу која ме је помало изместила. Прича је мог доброг пријатеља и ја је преносим онако како сам је чуо уз обавезу да не износим права имена тако да су овде наведена плод моје маште:

            У Првом Светском рату, тачније на његовом издисају, једна Рада остане без мужа.Није успела да сазна како је погинуо, опхрвана болом и борбом за очувањем породице, када јој, десетак година касније, дође на врата непознати човек, представи се и рече да му је отац дуго на умору али да не може да умре док њој, Ради, нешто не каже. Као што је био обичај, дође Рада у кућу умирућег, седе близу  самртничке постеље када јој он повери:

            Радо,сестро, ево идем Богу на истину а никако да пођем, нешто ме тишти и морам да ти кажем. Теби је муж погинуо тад и тад ту и ту, ти то треба да знаш, убио га није Бугарин већ твој комшија (па рече именом и презименом) само зато што је твој човек имао доброг коња под собом. Ја рекох, душу спасих.

            Недуго потом, није прошао ни сат времена, старина је издахнуо.

           Зашто ти пишем о овоме? Опчињен сам етиком тзв. простих људи. Видео је злочин (прилично уобичајен за рат) и цели преостали део живота га је то мучило до те мере да је умро тек пошто је то исповедио.

            Шта мислиш, пријатељу, где смо ми ту данас?