Читајте што брже да вам остане времена за све остало!!
 

Кажу да сваки дан морамо појести једну јабуку, а и једну банану ради калијума.
 

Такође треба појести  и поморанџу због витамина Ц, и обавезно попити
једну чашу зеленог чаја (без шећера за превенцију дијабетеса) за смањење масноће у крви.

 Свакога дана морамо попити две литре воде (да, и после је испишати,
што удвостручује време које смо до сада проводили у ВЦ-у).

Свакога дана треба узети барем један Биоактив или један јогурт да
бисте имали све добре бактерије, за које нико не зна шта су тачно, али
ако се не обезбедиш са барем милион и по тих бактерија, видећеш
ђавола.
 
Сваког дана узми један аспирин за превенцију инфаркта, и једна чаша
црног вина, такође против инфаркта. И једну чашу белог, за живчани
систем. И једну чашу пива, не могу се сетити за шта. Ако их попијеш
одједном, међутим, можеш добити мождани удар, али не секирај се,
нећеш ни приметити.

Свакога дана треба јести житарице. Много, много, гомилу житарица, док
не посереш говно величине пуловера. Потребно је бар 4 до 6 дневних
оброка, лаганих, с тим да не смеш заборавити жвакати сваки залогај 100
пута. Тако да ти само за јело треба 5 сати.

 
Е да, после  сваког јела требало би опрати зубе, тако да зубе треба
опрати и после јабуке, после биоактива, после банана, после житарица.
И тако све док имаш зубе у устима, с тим да не заборавиш зубни конац,
масажу десни и испирање водицом за уста. Било би добро уредити
купатило, можда ставити унутра ЦД плејер или ТВ, јер с обзиром на
воду, житарице и зубе, провешћеш пуно, пуно времена унутра.
 

Треба спавати 8 и радити преко 8 сати, плус 5 за јело, то је 21.
Остаје ти 3 сата, ако није гужва у саобраћају. Према статистикама, ТВ
се гледа просечно 3 сата дневно. Сада се то више не може, јер свакога
дана треба шетати  најмање пола сата (савет: после 15 мин крени назад
јер ако то не урадиш, пола сата постаје цео сат).

Треба неговати пријатељства, јер су попут биљака, треба их одржавати
свакодневно. Претпостављам и када идеш на пут. Између осталог, мораш
остати информисан, и читати барем две дневне и неколико недељних
новина, да би имао критички став.

Води секс сваки дан, али без упадања у рутину: треба бити иновативан,
креативан и испочетка освајати. За све ово треба времена. Да не
говоримо о тантричком сексу.

Треба имати времена и за додир с природом, прање пода-судова-веша, да
не говоримо о томе што све треба ако имаш кућног љубимца или децу.
 
 
Рачуница каже да је за све то потребно минимално 29 сати. Једина
могућност која се намеће је радити неколико ствари истовремено:

Нпр: туширај се хладном водом и држи уста отворена,  тако ћеш попити 2
литре воде. Док излазиш из купатила с четкицом за зубе у устима,
истовремено води секс (тантрички) с партнером који истовремено гледа ТВ и чита новине док ти переш под. Остала ти је једна рука слободна. Назови пријатеље! И родбину! Попиј вино (након разговора с родбином ће ти требати).

 
Ууууууф!
 
 
Па ипак: ако ти је остало две слободне минуте, пошаљи ову поруку својим
пријатељима (које треба пазити као биљке) док једеш кашичицу меда,
која је врло корисна.

Сада те поздрављам, јер између јабуке, јогурта, пива, прве литре
воде и трећег оброка с дневном дозом житарица, не знам више шта ми
треба, али морам хитно у ВЦ.

Ућарићу пар минута истовремено перући зубе.

 

 

Прича коју сам записао везана је за мало познатог  нишлију Бата Жацка. Иста верзија се у Прокупљу и Зајечару приписује локалним спадалима. У сваком случају, догађај је истинит а прича га наречени Бата Жацко:

    Заустави ме онај дан Лале Кокошка па ме питује како сам. Јебем ли га , Лале, како ми је.Све ми се смучило.Што бре, бата Жацко? Па ајд ћу ти кажем: једно јутро пре пет дана  крену' ја до робну кућу д купим неку зајебанцију, не сећам се више. Што се накачих на бициклу - не знам, ионако ми је кућа на сто метра од робне куће.Веза бициклу за знак, одо' , заврши си посо, изађо напоље а тамо - неки ми украо оба вентила на бициклу! Псујем му ја кој је да је и мајку и све по списак кад ме неко позва: - Бата Жацко! Окрену' се кад оно Тито у кола, спустио стакло и зове ме. Ја се осврну', видим направили шпалир док сам ја био у Робну кућу! Приђем колима, Тито ме гледа и смешка се:
- Што си ми тужан, бата Жацко?
- Како , бре, Тито, да не будем тужан? Па једну бициклу имам а овај неки ми украо оба вентила. Како сад да возим бициклу ?
- Немој да си ми тужан, бата Жацко - каже Тито па бркну у џеп од сакоа и извади пуну шаку вентила за бициклу - ево ти вентили да имаш и за резерву!
То рече па си оде а ја остадо с они вентили на улицу!

Дуго ми није било јасно зашто је моја сестра знала да поцрвени када би стала на улици да поразговара са неким  ликом о коме сам једино знао да је рукометаш и да слама женска срца. То да је најпре освојио срце моје сестре, седећи са њом у истој клупи у ОШ ''Ратко Вукићевић'', сазнао сам касније. Знам само да се сестра увек враћала са годишњица матуре помало растројена и дуго, неких недељу дана касније, је ишла као месечар кроз кућу. А онда би, захваљујући грубој свакодневици и деци која расту, поново постајала део ОВОГ СВЕТА, света, који је окружује.

    Спознао сам како је то када сретнеш своју прву љубав на прослави 25 година матуре. За дивно чудо, ЊУ нисам видео од матурске вечери - дакле, четврт столећа- а свашта сам чуо. Занимљиво је било да се већина нас није видела више од десет година, неки су дошли и са другог континента да би поново били са старим друштвом. Када сам је угледао у црвеној хаљини, морао сам да се уштинем и дубље повучем дим цигарете (овај артикал иначе користим само у оваквим ситуацијама). Срце је тукло као на првом састанку када су се погледи сударили,лагана дрхтавица притресла је руке и није било шансе да одолим налету успомена. Пажљиви проматрач је могао да примети сличне манифестације и код ње.

     До растанка смо успели да водимо пристојне разговоре, зауздавали смо се како смо знали да зауставимо слике у себи. Људи, џаба је даље о томе писати, то се схвати тек када се доживи.

    Тек у оваквим ситуацијама савршено разумеш Карановићев филм '' ЈАГОДЕ У ГРЛУ''.

    Постоји једно осећање код човека које је никада нисам успео да крстим, делује прилично неодређено као вино које се лако пије и још лакше опија. Тако је то осећање код мене било безимено све до једног октобарског дана. Изађем из књижаре у којој сам радио да ухватим Сунце које запада када видим, наслоњеног на зид куће, стоматолога Јеленковића. Наслоњен на зид, ћелав, ленонке на носу, жмури - чиста зен медитација. Станем и ја, без ленонки и ћеле, до њега па ћутимо и сунчамо се као Швеђани.
- Како си, доцо?- питам први.
- Еј, не могу да ти опишем. Толико ми је лепо као да ће груди да ми прсну.Знаш оно ''  толико лепо да ти се плаче''? То је то...неко блуз осећање.
- Тачно знам о чему причаш, док - кажем му не отварајући очи. - Само ја то осећање зовем ајвар.
- Што ајвар ?
- Знаш, када дође овако октобар, спусте се облаци а жене пеку паприке за ајвар то ме врати у детињство. Сећам се оних тешких облака који изазивају тмурно расположење и мириса паприка како голица ноздрве и тај мирис ме прошета кроз детињство и, неретко, пусти понеку сузу. Од лепог и присног осећаја, наравно.
- То је ТО - сложи се доца и договорисмо се да тај осећај у будуће назовемо АЈВАР БЛУЗ.
Осећај истовремене радости и туге, јинг и јанг...